ZNAMENITI SRBI U ANEGDOTAMA - sabrao Dejan Tomić

[pitalica]

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ
(1787 – 1864)

Vuk morade ostaviti Beograd pre no što je mislio, i preći u Zemun. Sutra dan dođe jedan prijatelj i reče kako na Vuka viču svi službenici onih starešina koji su ga prinudili da napusti Beograd.
- Pa to se zna – reći će tada jedan iz društva – da na ranjena vuka zalaje svako pseto. Ali neka se pričuvaju: u Vuka je štula.
- Majn got! – odgovori Vuk - koga nije osvijestila istina, neće ni štula... Ma dobro je i štule se pričuvati!

[pitalica]

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ
(1787-1864)

Vuk je bio čovek čuvaran i zato je često nosio na sebi haljinu postariju. Jednom u Kragujevcu pohodi on kneza Miloša. Knez ga je zadržao na ručku, a desilo se da je baš tada na Vuku bio polovan kaput. Pri stolu, Knez ponudi Vuka da sedne do njega sa leve strane. Dokle se Vuk, sa svojom štulom, nameštao da sedne na stolicu, dotle knez Miloš lagano uzme krilo Vukova kaputa, podastre ga poda se, i sedne.
Kad se ručak svrši, domaćin rekne da svi ustaju, a on će najposle. Vuk jako trgne svoj kaput, te mu se tako desno krilo gotovo celo ocepi. Knez upita:
   - Što to, more, bi?
Pa videći šta je, udari u smeh, kao da ništa nije znao, i rekne:
   - Neka, more, neka! Dok je u Miloša dukata, biće u Vuka kaputa!
I odmah mu je dao novac za nove haljine.

[pitalica]

PLATON ATANACKOVIĆ
(1788-1867)

Platon Atanacković, vladika bački, kao svaki smrtni čovek, hteo je, ali i umeo, da se kašto našali. Tako se priča, da je nekom zgodom pozvao svoje prijatelje i poštovaoce na čast. Kad su se gosti iskupili reći će domaćin:
   - E, sad recite mi, gospodo moja, kako želite da vas ugostim. Hoćete li svinjski ili volujski?
   - Neka bude tvoja volja, sveti Vladiko – odazvaše se gosti složno, po čemu se odmah moglo poznati da su Srbi.
   - Aja! Nema tu moja volja nikakva posla! – reče Vladika, - Birajte!
Gostima se to nekako učinilo zazorno, pa se počeše zgledati. Najposle dokonaše, da će svakako biti bolje i učtivije, ako kažu volujski, pa kako bude. Tako i učiniše.
No kad je bilo oko polovine ručka počeše se jedan po jedan obazirati; sve im nekako zalogaji zastaju u grlu. Ručak je bio prekrasan, a poslužitelji neprestano vuku jela, da im već ni imena ne možeš utuviti; jest, ali vina ni od korova! (jer, kao što je poznato, volovi i podobne životinje nikad ne piju za vreme jela).
Vladika je spazio, da su se gosti našli u zapari, ali je ćutao i smešio se. No kad bratija pošteno zagoreše od onih masnih jela, a od vina ni abera nema, doseti se neki šaljivčina, pa vozopi glasom očajnički:
   - Veliki jesti Gospodi i čudna jesu d(jela) tvoja! – pa onda produži: Jedite, ali i pite, jako to jest tjelo i krv moja! Prosti, sveti Vladiko, ali ja mislim, da bi sad već mogli početi malo – svinjski. (Jer kao što i sami znate – tj. ako se u ''skototvorstvo'' razumete – svinče i čovek, da ne bi dangubili, u jedno isto vreme i jedu i piju).
Naravno da ne treba da vam pričam, kako se svršilo; bar ne vama, koji ste imali prilike, da iskusite sva dobra i rđava svojstva srpskog gostoljublja.

[pitalica]

DIMITRIJE DAVIDOVIĆ
(1789-1838)

Jednom Dimitrije Davidović, sekretar kneza Miloša, pošavši po slobodnom poslu iz Kragujevca, povede uza se mnogo oružanih pratilaca.
Gledajući ga sa doksata svoga konaka, knez Miloš će reći:
- Kad je tražio mesto u Srbiji, nudio je i vojničke usluge svoje, a sada eno ga šta čini: ne sme sam da pođe ni do Matina Brda!
Po tom, setivši se šta mu vredi Davidović, brzo dodade:
- Ako, ako! Bolje seče perom nego nožem. A to i jeste dobro!

[pitalica]

SIMA MILUTINOVIĆ SARAJLIJA
(1791–1847)

   Sima Milutinović zamolio je iz Lajpciga Vuka Karadžića da mu nađe nešto pomoći i kakav posao. Vuk se zauzme te Simu knez Miloš naznači za svoga sekretara i da mu novaca koliko mu je trebalo za dolazak.
   Sima primi novce, pođe u Kragujevac i ode – na Cetinje, te mesto knezu Milošu postane sekretar vladici Petru I. Čuvši sve to, Vuk se zaprepasti, pa reče, malo posle:
   - O, majn got! Znao sam da je Simo lud do pola! Ali kad mu prije poluđe i druga polovina.

[pitalica]

SIMA MILUTINOVIĆ SARAJLIJA
(1791-1847)

   Sima Milutinović Sarajlija mnogo je pomogao vladici Radu, kako mu je bio učitelj, ne samo u obrazovanju, već i da mladić razvije pesnički dar, pa čak i da postane vladika. Za to mu je učenik – Petar Petrović Njegoš, uvek bio zahvalan posvetivši Simi svoju ''Luču Mikrokozmu'', a posle je napisao pesmu ''Sprovodu praha Sime Milutinovića''.
   Sima je Rada učion onom što će mu kao glavaru Crne Gore trebati, a vaspitanje davao mu je sasvim spartansko. Učenik Rade jednom se sporečkao s učiteljem svojim Simom o junaštvu Srba. Rade hvaljaše Crnogorce kao junake nada sve ostale Srbe; Sima pak, priznajući junaštvo Crnogorcima, tražiše da se to ne odriče Srbijancima koje je njegova ''Srbijanka'' već bila proslavila.
   - Boža ti vjera! –reče on na posledak – ja sam, možda najgori Srbijanac, ali ću slobodno izaći na megdan najboljemu Crnogorcu; niti ću se prepasti, ni pobjeći. No ko vjeruje, neka obide!
   Rekavši to, izađe iz sobe. Malo posle, zove ga Rade u sobu:
   - Nemam ti ja kad zvati najbolje crnogorske junake, nego evo ti mene, pa da skrešemo dim u dim, po crnogorski, da poznaš šta je dijete crnogorsko!
   - Nema ruke koju bih digao na Njeguša, - odgovori Sima, - nego udari ako misliš da se plašim.
   Rade opali jedan pištolj. Opali i drugi. Sima stoji ne trepćući, a iz obe cevi zrna padoše pred Simu ne doturivši do njega.
   Rade sad zagrli Simu, i kaže mu da je samo hteo kušati ga, i u pištolj je bio usuo tek toliko baruta koliko da zrno iz cevi izađe.

[pitalica]

VASILIJE LAZIĆ
(1798-1876)

   Ovo je onaj Vasilije Lazić, što mu je Đura Daničić godine 1848. u dva maha odgovarao na njegova pisanja protiv Vuka i ''Novoga Zaveta'' mu. Vasilije Lazić se rodio u sremu, u selu Suseku, pa je na poziv mitropolita Petra prešao u Srbiju, te je bio sekretar u državnom savetu i u konzistoriji. Uz to je bio i cenzor knjiga i novina.
   M.Đ. Milićević piše o njemu i ovo:
   ''I, na hvalu njegovu, može se reći, da se u tom poslu (tj. u cenzurisanju) nije odlikovao osobitom revnošću i oštrinom! Evo tome jednog svedočanstva:
   Jednom je hteo ići u selo Susek po svome poslu, pa je molio arimandrita Savu Jakšića da ga za neko vreme odmene u cenzorstvu.
   - Ne mogu vam to učiniti, - rekne Jakšić – ko će, vragu, čitati tolike novine?
   - Ne treba to sve čitati – odgovori Lazić.
   - E, pa kako ću cenzurisati?
   - Vrlo lasno: uzimite u ruke novine, pa prelećite očima i samo motrite nema li gde koja od ovih reči: ''Knez'', ''pravitelstvo'', ''mitropolit'', ''crkva'', i kad tih reči nema, puštajte slobodno, a nađete li gde koju od tih reči, ustavite se, i vidite šta se o njoj veli.

[pitalica]

VASILIJE LAZIĆ
(1798-1876)

   Vasilije Lazić, stanujući na Vračaru, podaleko od svoje kancelarije, morao je da odlazi na dužnost svojim taljigama.
   Jednom prilikom upitan zašto uvek leđima sedi okrenut kočijašu Lazić odgovori:
   - Pa – Srbin sam! A gde ste videli da Srbin gleda u budućnost, u ono što će biti? Mi pričamo samo o prošlosti, pa i ja gledam kuda sam već prošao.

[pitalica]

VASILIJE LAZIĆ
(1798-1876)

Vasilije Lazić, kao sekretar Beogradskog Konzistorija češće je raspravljao usmenim putem bračne tužbe i – dosetkama. Jednom mu dođe na žalbu neki seljak iz Belog Potoka, i reče mu kako sa svojom, te godine uzetom, ženicom ne može dalje jer je ona rodila četvrti mesec po venčanju.
- Jeste li se vi pre venčanja voleli – pita Lazić seljaka ozbiljno.
- Jesmo, gospodine, mnogo vremena! – odgovori seljak.
- A koje je dete po redu! – pita Lazić kao zamišljeno.
- Pa prvo.
- Prvo? – u čuđenju će Lazić.
- Jeste.
- E, prijatelju – kad je prvo, ono može da se rodi i sutra dan po venčanju.
- Zar može? – zabezeknuto će seljak.
- Može, brate!
- Tako ti Boga?
- Tako mi Boga!
- I to piše u knjigama?
- Piše, brate! – odgovori Lazić.
- E, hvala ti kao ocu! Idem sad kući veseo i srećan, a onako umalo to bruku ne načinih. U zdravlju! - radosno će seljak.
- Srećan put!
Seljak ode radosno – a Lazić, i netraženi, dukat spusti u džep.

[pitalica]

MIŠA ANASTASIJEVIĆ
(1803-1885)

Po meri rasta bogatstva, širilo se i Mišino dobročinstvo. Ne mogu se pobrojati prilike i lica na koje je dospela darovna blagodet Major-Mišina. A naročito je darežljiv bio prema svojim prijateljima, i prema prosveti narodnoj...
Narodnom pozorištu dao je 1000 dukata.
Čitaonici beogradskoj, otkad je postala, dokle je god živeo, davao je 300 cvancika, svake godine.
Ne zna se broj sirotih devojaka, koje je on udomio, ni malim trgovčićima, kojima je pomogao, niti ostarelim trgovcima, koje je izdržavao.
U Rumuniji, gde je najviše imanja i stekao, izdržavao je, o svom trošku, jednu školu za muškarce i jednu školu za devojčice. U tim školama učila su se deca rumunski, bugarski i srpski. Ali najlepšu je zadužbinu podigao u Beogradu.
Godine 1863. Miša je dovršio i namestio svoju divnu palatu u glavnoj varoši, na velikoj pijaci, na koju je potrošio 100.000 dukata. I tu palatu Miša je poklonio svojoj otadžbini za službe prosvetne.