ZNAMENITI SRBI U ANEGDOTAMA - sabrao Dejan Tomić

[pitalica]

JOVAN STERIJA POPOVIĆ   
(1806-1856)

Sterija je često i dugo šetao, naročito jabučkim putem, što vodi u manastir Mesić, ali je po neki put išao i srpskim krajevima. Takvom jednom prilikom stade pred jednu paorsku kuću i posmtraše veliku gradinu, po kojoj se širio samo korov i štir. Pred kućom je sedeo starac, gazda te kuće.
- Šta gledaš to, gospodine? – zapita starac.
- Gledam glupost naših Srbalja! – odgovori mu Sterija i pokaza rukom na gradinu. – Kakve bi koristi mogla čitava kuća odatle brati, kad bi ljudi vredniji i marljiviji bili, pa sejali tu razno zelje, a ovako od tolike zemlje nikakve hasne nemaju.
- Jest' da, - prihvati starac – ali kad bi smo posekli taj korov i štir, onda bi kobac video naše piliće, pa onda zbogom pečenje. Ovako se mogu pak naši pilići skriti, te ih kobac ne može spaziti i mi se možemo lepo pilećim mesom hraniti.
- Badava, Srbin ume svoju lenjost i nemarnost da brani! – reče Sterija i ode dalje.

[pitalica]

STEVAN PETROVIĆ KNIĆANIN
(1807–1855)

Kod Stevana Knićanina u buni 1848. i 1849. otišao je u logor za vojnog sveštenika prota novosadski i književnik srpski Pavle Stamatović. Tu se sprijatelje junak Šumadinac i rodoljub prota.
Stamatović je u logoru bio svakad veseo i raspoložen. Od Knićanina nije se odmicao.
Jednom udare Mađari jekom silom na Tomaševac. Stamatović je bio uz Knićanina kod topova.
Na Knićaninovu zapovest grunu srpski topovi na Mađare, a Stamatović veseo poviče:
- Kiti, kiti, Ružo!
U to sevnu s Mađarske strane, a Knićanin vikne:
- Sagni se, proto!
Tane zvizne preko njihovih glava, a Stamatović, mada je bio dosta debeo, hitro pade na obe ruke metanisati vičući:
- I molim ti sja, Bože naš!
Tom događaju Knićanin se posle često slatko smejao.

[pitalica]

NIKANOR GRUJIĆ
(1810-1887)   

Nikanor Grujić je vrlo voleo svoj narod i nije nikada dopuštao, da se nad njim razmeću zvani i nezvani. Tako su se jednom prilikom neki vajni rodoljubi razmetali po narodu: kako mu je popustila narodna svest, kako je pokvaren, kako propada, itd. Na to će Nikanor uzvišenim glasom:
- Okanite se toga posla, jer Srbinova svest je kao prikrivena žeravica. Danas neka što pirne, a svest će plahnuti u oganj živi. Inače je Srbin kao vrba, što ga više krešu on više tera, zapamtite to, gospodo!

[pitalica]

ILIJA GARAŠANIN
(1812-1874)

Idu iz kancelarije kući na ručak stari Ilija Garašanin i Milićević, mladi službenik.
Garašanin sluša kako mu Milićević razlaže nešto krupno iz politike, pa će, blizu svoje kuće, prekinuti mladog besednika:
- I ja tako mislim: i zato što o tome mislim, ona moja taraba pred kućom, eno, stoji nakrivo: posrnula je i tek što nije pala, nema drugi ko da je opravi, a ja opet, ne mogu, jer brinem – narodnu brigu. A možda bi bolje bilo da ne radim tako...

[pitalica]

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ
(1813-1851)

Jednom prilikom jedan poštovalac vladike Rada reče mu:
- Zamjeraju vam, Gospodaru, što ste pjesmu ''Tri dana u Trijestu'' pisali kao čovjek, a ne kao visoko crkveno lice.
- Neka ih, čoče! Lašnje je bit' vladika no čovjek! I ako sam u jednom od toga dva valjastiji, više marim da po mojoj smrti svijet žali čovjeka nego vladiku!

[pitalica]

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ
(1813-1851)

Kad je Petar Petrović Njegoš putovao po Italiji poveo je sa sobom i svog upravitelja dvora i sekretara Đuku. U Napulju, Njegoš je posetio Kralja, a Đuka ga je, kao sekretar, pratio. Kad je audijencija bila završena, Kralj isprati Njegoša čak u hodnik. Opraštajući se od njega, Kralju svrne pogled na Đuku, koji je tu bio sa svojim  srebrnim tokama, i duboko mu se pokloni. Kad je Đuka video da mu se Kralj klanja, zbuni se i ukoči kao kip.
Kad su izašli iz Napuljskog dvora, Njegoš reče Đuki:
- Bolan, Đuko, ti se Kralju nimalo ne pokloni!
- A bogme, jesi čudan! – snađe se Đuka. – Kralj od kako se rodio, sad prvi put vidi Crnogorca, pa zar da ga vidi pogrbljena?!

[pitalica]

PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ
(1813-1851)

Kad je Vladika Rade bio kod Sultana, on ga primi lijepo i zapita:
- Šta želiš, da ti darujem, Vladiko?
- Ja bih samo jednu kućicu, sa malo bašte i sa dvojim vratima.
Sultan, kad razabra, šta Vladika traži, nasmije se i reče:
- Pa to je ništa za mene.
Odmah naredi, te se Vladici izda carska potvrda na poklon, koji je Vladika tražio.
Kad je Vladika otputovao, dođe pred Sultana veliki vezir i upita ga, šta je tražio Vladika Crnogorski. Sultan mu odgovori, šta je tražio, i šta mu je on dao. Kad vezir ču, šta je dobio Vladika, reče:
- Lijepo! Ta ''mala kućica'' – to je Skadar, koji ima ''dvoja vrata'' – dvije kapije; a mala bašta to je skadarska okolina.
Kad je Sultan razumio, šta je učinio, pošalje za Vladikom potjeru, da ga ubije i potvrdu mu uzme. U potjeru odredi jednog Arapina, koji je Vladiku stigao na Krfu. Kad je Vladika vidio Arapina, sjetio se, šta bi on htio od njega, pa pismo dade pratiocu (kako predanje tvrdi: popu iz Ceklina) i reče mu:
- Nosi ovo pismo u Crnu Goru i pazi, da ga ne izgubiš; a ja, ako i poginem, učinio sam dosta za Crnu Goru.
Pop pođe na lađu sa pismom, a Vladika i Arapin podijele megdan. Arapin zamahne sabljom, Vladiku rani preko rebara. Vladika njega nožem u trbuh, i tako ga pogubi. No, pop, kad je vidio, da su se između Vladike i Arapina ukrstili noževi, prepane se i od straha baci pismo u vodu, pa produži put, ne čekajući Vladiku.
Kad je Vladika došao u Crnu Goru i vidio, da  mu nema pisma – nešto žaleći za pismom, a nešto od rane – poče poboljevati, jer je ono gvožđe, kojim ga je Arapin ranio, bilo otrovano.
Priča se, da je onaj pop obješen pod ćupurom, kod ''Kruške''.

[pitalica]

ЈОСИФ ПАНЧИЋ
(1814 - 1888)

Јосиф Панчић, као професор лицејски имао је и овакву малу неприлику у једној екскурзији.
Са својим ученицима био је пошао рано изјутра пут Вишњице, па онда удараше све полудесно те изиђоше на Авалу, а одавде се почеше спуштати ка Раковици, где су се мислили у манастиру поткрепити јелом и пићем. Око ужине стигоше у Раковицу, али калуђери позакључаваше одаје. Лицејци се разљутише и одлучише да калуђере избију и да им мантије поцепају. Панчић се уозбиљи, па се онда уплаши.
- Немојте, децо, немојте, господо, молим вас! Куд ћу ја од бруке кад се чује да сте ви под мојим водством правили чудо од калуђера.
Али његове речи не умирише много његових ђака.
Тада он важно рече:
- Ха, сетио сам се! Имате право! Треба га заиста тући, а ја знам ко је прави кривац. Само добро удрите! Хајдете за мном да вам га покажем. Он се сакрио у Топчидеру.
Ђаци пођоше за њим, а он их одведе у  Топчидер, у крчму, нареди крчмару да изнесе јела и пића, па рече:
- Он је, браћо, крив! што не држи крчму у Раковици него чак овамо у Топчидеру!
По том је професор Панчић, весео што се није десила незгода, певао и наздрављао омладинцима.

[pitalica]

ПАВЛЕ СИМИЋ
(1818-1876)

У једном друштву у којем је био и Паја Симић, академски живописац, поведе се реч о његовој слици Мајске скупштине из 1848. године. Сви су се похвално изјашњавали о њој и хвалили вредноћу и вештину сликареву.
На то ће приметити Сима Берић, богослов из Мола, да и опет није баш сасвим доста пажње поклоњено при изради те слике.
- А по чему слудите ви тако? – запита га Симић.
- По томе, што сам и сам био на тој скупштини, а на слици не могу нигде да се нађем.
- А где сте ви одприлике стајали? – запитаће Симић даље.
- Па стајао сам баш за леђима овога и овога – па већ каже он иза чијих леђа.
- Е, онда сте ви пријатељу и сад тамо (тј. на слици), само се не видите, јер сте иза његових леђа – рећи ће Симић!

[pitalica]

ПАВЛЕ СИМИЋ
(1818-1876)

За време, док је Павле Симић, сликао цркву у Шапцу, сликао је и неког богатог Цинцара. 
Кад је портрет био готов, те га Цинцар требао да плати, хтеде овај од погођене своте нешто да закине, пак поче Симићеву послу замерати, говорећи да портрет није веран и да га нико не може препознати.
- Знате ли шта? – рече му Симић – ја ћу овоме портрету додати још магареће уши, па ћу га обесити на моју капију. Познаду ли вас мимопролазећи, платићете ми погођену своту; не препознаду ли вас - платићу ја вама што будете хтели.
Цинцар је срдито отишао, ал' за добра по сахата послао је погођену своту и искао свој портрет.