avatar_pitalica

NE PROPUSTITE DA PROČITATE

Započeo pitalica, Mart 04, 2009, 11:36:15 POSLE PODNE

prethodna tema - sledeća tema

0 članova i 3 gostiju pregledaju ovu temu.

pitalica


HILJADU ČUDESNIH SUNACA Haled Hoseini

U vrhu liste najčitanijih knjiga već duže vreme opstaju dve knjige, čiji je autor isti: Haled Hoseini. Jedna je ''Lovac na zmajeve'', druga ''Hiljadu čudesnih sunaca'' (ili ''zlatnih'', ili ''sjajnih'' - zavisno od prevoda). Ja bih vam odmah preporučila da pročitate obe, ali pošto sam još pod utiskom ove druge, pa, neka bude ona -  ''Hiljadu čudesnih sunaca'',  tim više, što imate mogućnost da je bez lutanja i troška  pročitate baš ovde, na DRUM-u.
Čitajući knjigu postajete deo nama nepoznatih predela, navika, običaja... Upoznajete način života koji se čini potpuno neprihvatljiv, a ipak vekovima opstaje, što zbog tradicije, nametnutih zakona moćnijeg i jačeg ili mirenja sa patnjom, usled nepoznavanja drugog, boljeg života.

"Naređeno nam je da operišemo u burkama", objasnila je doktorka, pokazavši glavom ka bolničarki kraj vrata. "Ona čuva stražu. Kad ih vidi da dolaze, ja se pokrivam." Rekla je to jednostavno, gotovo ravnodušno, i Marijam je shvatila da je to žena koju odavno više ništa ne može da zgrozi ili razbesni. To je žena, pomislila je, koja shvata da ima debele sreće što uopšte radi, da uvek postoji nešto, još nešto, što mogu da joj otmu. 
Ova knjiga je, s jedne strane, slika razorene zemlje, surovosti vremena koje donosi rat, glad, bolest, strah, pohlepa i nemilosrđe, a sa druge strane nežna priča o čudnom prijateljstvu potencijalnih neprijatelja, o ljubavi, odanosti i zahvalnosti, koju, bez oklevanja, dokazuju žrtvovanjem sopstvenog života radi tuđe budućnosti. Ona dokazuje da ljubav čini nezamisliva dela, da nejake pretvara u junake, da često uspeva da prevaziđe i najtvrđe barijere. Interesantna je, za nas, posebno zato, što uprkos svim različitostima, u njoj nailazimo i na nama poznatu svakodnevicu.
''Lejla i deca se taman spremaju da pređu ulicu kada iznenada pored njih proleće crni džip sa zatamnjenim staklima. Skreće u poslednjem trenutku i promašuje Lejlu za manje od pola metra. Prska vodu boje čaja po dečjim košuljama... Džip brzo nastavlja niz ulicu, dvaput trubi, pa naglo skreće ulevo. Lejla stoji u mestu, pokušava da dođe do daha, prsti joj čvrsto stežu dečje ruke. To ubija Lejlu. Ubija je što je ratnim poglavicama dozvoljeno da se vrate u Kabul. Što ubice njenih roditelja žive u raskošnim kućama s ograđenim vrtovima, što su postavljeni za ministra ovoga i zamenika ministra onoga, što se drsko vozikaju u blistavim, blindiranim džipovima, kroz četvrti koje su uništili. To je ubija.''



pitalica


DRUGO IME ZA LJUBAV - Kolin Mekalou

Na sam pomen imena Kolin Mekalou nameće nam se naslov ''Ptice umiru pevajući''. I to je dobro, jer nema tog čitaoca kome se pomenuta knjiga nije svidela, a čak i ako je niste čitali, sigurno ste gledali TV seriju, koja je postigla izvanredan uspeh. Ipak, po mišljenju mnogih, najbolji roman ove australijske književnice je ''Drugo ime za ljubav''.
Drugi svetski rat bliži se kraju. Na zabačenom ostrvu Tihog okeana nalazi se bolnica, sa  posebnim Odeljenjem X, za duševne bolesnike.

''Mislim da je sramota zbog jedne tučnjave i vrlo sumnjive optužbe upropastiti život jednom mladom čoveku, već ionako potresenom zbog smrti prijatelja. Mogu vam reći da nije ni najmanje poremećen, ni mentalno ni seksualno ni na bilo koji drugi način. Lekara koji ga je poslao ovamo trebalo bi izvesti pred preki vojni sud! Uskratiti naredniku Wilsonu priliku da se opere od prljavih optužbi i smestiti ga u ustanovu kao što je Odeljenje X , to je postupak koji predstavlja sramotu za vojsku.
... Kad je izašla iz svoje sobice i uputila se kratkim hodnikom prema glavnoj prostoriji, sestra Langtry nije ni slutila da se s mukom uspostavljena ravnoteža na Odeljenju X počinje remetiti.''

Dirljiva priča, o ljubavi vojne medicinske sestri, istinski predane svom poslu i njenog pacijenta, za koga sama zna da mu tu nije mesto. Ljubav koja prkosi profesionalnoj etici i dužnosti. Napeti triler ili drama? Već viđeno a opet, od svega različito, tako da će vas prikovat za stranice ovog majstorski istkanog romana. Kolin Mekalou uspeva da svaku knjigu napiše različito od prethodnih, verno oslikava sve likove, s tim što, neprimetno, akcenat stavlja na žensku psihu, karakter, emocije... 
''Žena ne voli način života – rekla je brišući suze. – Žena voli muškarca, a zatim s njim stvara život.''


pitalica


ORKANSKI VISOVI - Emili Džejn Bronte

Sestre Bronte su ostavile neizbrisiv trag u engleskoj i svetskoj knjizevnosti. Napisale su romane ''Džejn Ejr'', ''Širli'', ''Vilet'' (Šarlota), ''Orkanski visovi'' (Emili), ''Stanarka napuštenog zamka'' (En). Moglo bi se reći, da je od njih tri, Šarlota najplodniji pisac, ali kako pokazuju nedavna istraživanja u izboru za najbolju ljubavnu priču u istoriji knjiženosti ''Orkanski visovi'' ostavili su za sobom klasike poput ''Romea i Julije'', ''Prohujalo s vihorom''... Ričard Kingsburi, koji je vodio istraživanje, i sam je  izjavio kako je dirljiva činjenica da su dela napisana tako davno i dan danas sposobna "zarobiti" čitalačku publiku.

Remek-delo Emili Bronte  priča je o prokletoj ljubavi između slatke i divlje Keti Ernšo  i brutalnog Hitklifa, siročeta, koga njen otac dovodi u kuću s ulice, i posvećuje mu više pažnje nego sopstvenoj deci. Svedočanstvo o strasti, opsesiji, ponosu i ljubavi koja je sve uništila... Grubost i nežnost, objedinjene u najokrutnijem delu britanskog pejzaža i klime, u čijim opisima čitalac, kao na svojoj koži, oseti i retku toplinu sunca, i oštre kapi kiše, i obarajuće nalete vetra...

Snažna strast Katarine i Hitklifa opisivana je kao kobna romansa, kao incest, kao borba među silama prirode koje se pretvara u ludilo. Strast ljubavnika koji odbijaju da odrastu i prevaziđu detinju fantaziju. Hitklifu takva ljubav ostavlja samo prostor za mržnju prema ostatku sveta, a Katarini oholo samoljublje. Njih dvoje su jedno biće, jedno drugom ceo svet, a duboka ljubav prema sebi i prema istom, ma kako nepokolebljiva i trajna, istovremeno je i zloslutna.


''Nakon pet nedelja koje je provela lečeći povređenu nogu u Traškros Grejndžu, dvanaestogodišnja ,,mala divljakuša" vraća se u Visove kao doterana mlada dama, a Hitklif se sakriva iza klupe kad je ugledao tako blistavu, otmenu gospođicu umesto svog čupavog dvojnika" 

,,Orkanski visovi,, su delo koje vreme ne gazi. Čitale su ga naše bake, mame, a sada  mi. Jedino je žalosno što nove generacije, u vremenu u kome se brzo živi, odrastaju bez doživljaja ''pisane reči'' i knjige čitaju samo ,,kada se mora. 




pitalica


FRANCUSKA KUTIJA ŠIBICA   Slaviša Radovanović

Dobitnik nagrade "Miroslav Dereta" za 2006. godinu. To je sigurno dobra preporuka za čitaoce, jer poznato je da se kod nas mnoga  priznanja za književnost (i ne samo za književnost...) dele po nekom ključu, ustvari u nekom zatvorenom krugu, po sistemu spojenih sudova ili prosto rečeno: danas ja tebi – sutra ti meni. Deretine nagrada, bar do sada, nisu ''zatvarale krug''. 

''Taj mladi čovek bio je umetnik kuglice... One trčkaraju i skakuću ispred njega, njegove ruke se ukrštaju, uzimaju ih i ispuštaju. Podseća na stihove pesme sa ritmom. Loptica se u triku zavlači ispod, iskače iz te tmine i lepi mu se za prste, da bi se upokojila, bar na trenutak, ispod one kutije, ispod koje je okupljeni najmanje očekuju.''

Ovaj roman prvenstveno preporučujem onima koji vole da čitaju realna štiva, jednostavno pisanu reč, jasne činjenice, da kažem – našu svakodnevicu. To ne znači da je knjiga bez umetničke vrednosti, već samo da su ukusi različiti, da svako ima drugačiji pristup književnosti.

''Sećao se svake reči pesama koje je prevodio. Uzeo bi flomaster i ispisao ih na papiru, kog je kupio u gradu. Sve je lepo prikačio na zid svoje sobe. Ulazio je u nju s nadom da će osetiti miris one na Montreju. Uzalud. Ovde je kroz otvoreni prozor nadirala svežina planine nošena njenim vetrovima, koji postoje kada ih drugde nema. U ovu sobu ulaze obližnji potoci svojim žuborom, utrčavaju divlje životinje svojim urlicima, ubacuju svoja kliktanja ptice.
Ovde poezija nema šta da ulepša.''


Neprekinuta priča srpske književnosti – život u emigraciji. Iz bilo kojih razloga. Ovoga puta to je beg od služenja vojske. Lična drama mladog čoveka povezanog, u pariskom okruženju, sličnim sudbinama ljudi iz bivše domovine bratstva i  jedinstva. Umetnički izraz pisca najviše se ogleda u tome što uspeva da svaku vašu pretopostavku o daljem toku radnje izigra. To vas dovodi u neizvesnost, kada ne ostavljate knjigu, da bi doznali: a šta je onda bilo?


pitalica


DNEVNIK MARTE KOEN – Svetislav Basara

Bez obzira kakav vam je ukus po pitanju domaće književnosti, ne možete poreći da ime Svetislav Basara važi za jedno od najpoznatijih i najvažnijih u srpskoj literaturi. U svom poslednjem romanu, ostaje dosledan sebi: fiktivni ljudi, fiktivne biografije, mnogo preterivanja i igranja formom, isti događaji preslikani na različite načine, mistično, maštovito, duhovito. Okupio je na jednom mestu naoko nespojive pojave, kao što su komunizam i okultivizam, Goli otok i samonikle ljude, odložene smrti i tvrdu  pobožnost, i sve to smešteno na našem tlu, u period 1928-1988.godine.


''Doktor Šlajermaher primećuje da njegova nevesta usred noći ustaje iz kreveta, pali lampu i piše duga pisma. Naoko ništa uznemiravajuće. Ne bi ni bilo, da ta pisma nisu adresirana na njeno sopstveno ime. I to bi još moglo proći – Martin otac, dr Nisim Koen, diskretno je upozorio Šlajermahera na izvesnu psihičku fragilnost i ekstravagantnost svoje kćeri; događa se da ljudi sami sebi pišu pisma. Ono što uznemirava racionalnog doktora jeste činjenica da Marta, po prispeću tih ponoćnih epistola, niti ih otvara i niti čita, nego ih odmah uništava.''

Kraj osamdesetih godina, u stanu Marte Koen, starice koja godinama živi sama, podmetnut je požar. Monah Nikodin na sebe preuzima taj zločin. Novinar ''Borbe'', Pavlović, dobija zadatak da sazna ko je misteriozna starica, jer se na njenoj sahrani pojavljuju partijski i državni rukovodioci. Pavlović, kroz razgovor sa onima koji su Martu Koen navodno poznavali, upada u lavirint tajne ispletene oko pokojnice, i njenog identiteta uopšte. Po nesigurnim svedočenjima, ona neprestalno menja uloge,  čas je fatalna lepotica, čas čudovišna žena, čas psihijatrijski slučaj a potom fanatična komunistkinja, ideolog Golog otoka. ''Sasvim privlačna opsena.''

''Posle samo mesec dana, potpuno smo otupeli i počeli da ličimo na aveti. Jedine misli u našim glavama, jedine želje u našim srcima bile su: kako spavati što duže i kako pojesti što više. Namera Marte Koen (ako je bila iskrena) beše da nas pretovi u nadljude. A mi smo se pretvarali u životinje.''


pitalica


VRTOVI KJOTA  Kejt Volbert

Imala sam rođaka, Rendala, koji je poginuo na Ivo Džimi. Jesam li ti pričala? - tako svoju ispovest počinje Elen, devojka, čiji je lik Kejt Volbert opisala u svojoj knjizi Vrtovi Kjota. Čitaoci koji drže do jezika, do naratorskih veština pisaca, zaljubiće se u stil kojim je ova knjiga pisana. Jasnom, istančanom prozom Volberova opisuje spoznanje ljubavi, setu i očajanje mlade devojke u Americi, nekih pedesetih godina. Nešto nevremensko u ovom romanu, možda glasovi pritajeni u svakom od nas, koje više ne možemo čuti, nateraće vas, da još dugo posle čitanja, razmišljate o postojanju neke zaostale misterije i u vašem srcu.

''Majka je nosila uvek isti uskršnji šešir i mantil koji je čuvala u najlonu, u ormanu na kraju hodnika, ali je zato svakoj od nas sašila novu uskršnju haljinu i zahtevala da tata obuče čistu košulju i veže kravatu, što je s njegove stane zaista bila žrtva. Rita reče kako se tata ponaša kao da će mu odeća popucati ako bude udahnuo. Tata je zaustavio auto i svi smo sedeli slušajući zvuk motora. Da se mama pokolebala i predložila da se odmah vratimo, svi bismo se složili. ,,Pa", reče ona ispravljajući haljinu. To je bio njen način da malo dobije u vremenu. Mi devojčice ionako se nismo pomerale. Bile smo suviše umorne, duga je vožnja od Pensilvanije.''

Četrdeset godina kasnije Elen se priseća dogadjaja koji su se odigrali u njenom detinjstvu. Izbijaju na površinu uspomene o Rendalu, najdražem rođaku, s kojim je delila uskršnje praznike, dečje tajne i prvi ukus ljubavi, dečje, nevine... ako je to bila ljubav? U traganju za sopstvenom istinom, čita Rendelov dnevnik i knjigu: Vrtovi Kjota. Svaka uspomena na svoj način utiče na njene sadašnje poglede, menja njeno poimanje mesta u svetu koji je okružuje. Elen luta kroz prostor i vreme, vukući za sobom senku rata i obavezu koju je društvo namenulo ženama da bi se ostvarile kroz unapred zadate uloge, bez obzira na njihove želje. Ovaj predivni, jedinstveni roman tka mrežu priča o relativnosti uspomena.

''Ponekad, kad razmišljam o tome, vidim nas tamo, Rendala i mene, iz drugačije perspektive, kao da sam ja mama koja ulazi na vrata i zove nas na večeru. Zatiče nas same, riđokose rođake, blizance skicirane na brzinu: kosti, kosa, cipele, dugmad. Pogledaj nas, kao da kažemo. Jedno od nas nikad neće ostariti, nikad dočekati starost. Nikad neće saditi paradajz, voziti kola, ići na igranke. Jedno od nas nikada neće previše piti i sedeti u mraku, usamljeno, čeznući.''



pitalica


PAVILJON ŽENA Perl Bak

Američka nobelovka Perl Bak, čije su knjige na temu kineskih miljea svojevremeno i kod nas bile veoma popularne, napisala je, prosto rečeno - mnogo, mnogo romana. Kako vreme prolazi, romani Perl Bak nepravedno padaju u zaborav. Bilo je teško izabrati jedan, za preporuku, pa sam se odlučila da to bude onaj koji bi vas podstakao da  što lakše steknete dobar utisak, te nastavite čitati ovu nesvakidašnju prozu. Osim istorijskih činjenica, koje se neosetno ali upečatljivo provlače kroz sve njene romane, ''Paviljon žena'' je romantična, intimna saga o dramatičnim promenama koje, u kinesko društvo, donose japanska agresija i komunistička revolucija.

''Gospodin Vu nije dolazio u blizinu gospe Vu, a ona je pustila da tako i ostane. Posle toliko godina provedenih s njim znala je i sama šta se dešava u njegovoj duši. Da je bio odlučno protivan ostanku devojke pod njegovim krovom, on bi došao do gospe Vu i rekao joj svoje mišljenje, odlučno i plahovito, a možda i u smehu. Ali njegovo povučeno držanje dokazivalo je u njenim očima da je voljan dovođenju devojke u njegovo dvorište i da se pred gospom Vu potajno itidi svoga prećutnog pristanka.''

Gospođa Wu je bogata i pametna Kineskinja za koju četrdesete godine života ne znače samo loše, već donose i dobre okolnosti. Prema staroj tradiciji, udata žena u tom vremenu, stiče pravo na ''mirovanje'', pa prema tome u kuću može dovesti mlađu naslednicu, koja će je zamenuti u većem delu bračnih dužnosti. Njen muž, bar ispočetka, prihvata novost s neskrivenim oduševljenjem, ali preostali članovi mnogobrojne porodice nisu tako zadovoljni promenama koje to donosi. Najviše je uznemiren najstariji sin, Fengmo, koji se ubrzo zaljubljuje u svoju ''drugu majku'' i vršnjakinju po godinama. Novi nemir u kuću unosi i dolazak učitelja, belog katoličkog sveštenika Andrea, koji će svojom blagošću i postojanošću brzo osvojiti domaćicu, naviknutu na sasvim drugačije odnose sa muškarcima.

''Iz srednjih dvorišta kuće gospa Vu je motrila na porodicu, dok su dani odmicali jedan za drugim, slivali se u nedelje, i tkali neumitnu pređu meseca.
   - Kad bih bila zla, - pomislila je jednog dana, - mogla bih se uporediti sa paukom koji plete svoju mrežu oko svih stvorenja u ovoj kući. A otkud ja to znam da nisam zla? Otkud da je uistinu dobro ono što ja za dobro smatram?''


Facebook   Instagram   Tiktok