PRIČAM TI PRIČU

[pitalica]

- 8 -

KOGA NAĆ?
DOKTOR JE DOKTOR

Najveća životna tragedija moga oca je ta šta ima ćer, a ne sina, a druga njegova tragedija je šta ta ćer nije, kad je već žensko, barem doktorica. Sin može bit svašta. Bija on uspješan, neuspješan ili čisti propalitet, sin opet ostaje sin. Jedina mogućnost kako se može postat ponosan na ćer i kako ona more nadomjestit to šta ustvari nije sin je da bude doktorica.

A ja jedino šta na svitu mrzin to su bolnice. Volin pomagat ljudima, ali ne mogu vidit krv. Moj otac tvrdi da se, za bit doktorica, ne mora vidit ni krvno zrnce, a kamoli krv. On govori da je dosta uzet čekić, tuckat po kolinu i stvar je rješena. Jedan udarac, dobiješ lančić, drugi kavu i eto. Dama budeš cili život. Moš bit šta oćeš, završit koje oćeš škole, ali doktorica uvik ostaje doktorica. To je jedini posa koji neće propast i di će ti se svi cili život klanjat, tražit te, zahvaljivat, nagrađivat, ljubit ruke i noge. Govorija je otac i u neku ruku ima i pravo, jer je ljudsko zdravlje nešto za šta su ljudi spremni dat i zadnji novčić, a na žalost bolesnih će uvik bit, a i onih koji će se ljudskom nevoljom znat okoristit. Ne kažem svi, ali ima ih ka i svugdi.

Jedanput, dok san još bila klinka, vodila me mater u doktora zbog alergije koja me spopala. Čula je za nekog doktora, kupila deset deka kave i odvela me. On je bija jako ljubazan, pregleda me i da mi neku mast koja ekspres pomaže. Posli san saznala da mu to baš i nije bija dobar potez jer ta mast više šteti nego koristi, pošto od nje rastu dlake ka podivljale, a koža se stanjuje. No, međutim, tajna je bila u njenom brzom djelovanju. I tako je meni neko vrime bilo dobro, mater je hvalila njegovu mast na sva zvona, a kad mi se pogoršalo opet je kupila čudesnih deset deka kave, ovi puta i bombunjeru i - hop - u doktora po novu mast. Nakon nekih misec dana došlo je vrime da i treći puta skoknemo u našeg barba doktora po mast, ali ovaj put nismo ništa njemu kupile već smo svratile u grad po moje nove cipele. Ja san cilin putem veselo skakutala mašući keson i novin postolama. Kad smo stigle u ambulantu barba doktor se sav sritan, raširenih ruku i širokog osmjeha zaletija prema nama, istrga mi na brzaka iz ruke kesu i sta se zafaljivat materi, govorit joj kako nije tribala, kako ne triba baš uvik poklone donosit i kako koji put more doć i praznih ruku. Mater se od stida zacrvenila, a ja san plačnim glasom zamolila barba doktora da mi vrati moje cipele, koje je on već spremija u neki svoj tajni ormarić, misleći da su za njega. Barba doktoru je bilo malo neugodno, sta se ispričavat, otvorija je ormar i vratija mi moje postole. Kad smo sljedeći puta tribale ić po mast sestra je rekla da u ambulanti nema barba doktora, i tako sljedeći put, i sljedeći put sve dok nismo prominili ambulantu i doktora. Danas više ne triba nosit kavu. Jedan pregled u privatnika košta trećinu prosječne penzije u nas, a ljekovi su toliko skupi da se čovik prosto ne smi razbolit. Kad bi nan barem sagradili koju lipu novu bolnicu sve to ne bi bilo tako. Na žalost, život ili smrt danas ovise o debljini takuina. Ako imaš love ideš u privatnika. Dok ne dođeš na red sidiš u mekim kožnin foteljama i listaš domaću i svjecku štampu, a ako si siromašan i nemaš čim platit ljekove, nadu tražiš u beskonačnim redovima pred bolničkim ambulantama i uglavnom ovisiš od milosti drugih. A ne daj Bože da dođeš na bilo čiju milost, da, Bože sačuvaj, zalegneš. Jednom san to provala kad sam imala trovanje želuca i ne bi to ni pasu poželila. Samo moram pohvalit osoblje koje je bilo super ljubazno. Ipak onim bidnim sestrama nije lako gledat i čistit tuđe guzice.

I tako se moj otac dugo upira da ja završim za doktoricu, ali ja, kako znate, nisan uspila postat ni medicinska sestra, a kamoli doktorica. Možda san i mogla, ali jednostavno nisan tila, niti me je to zanimanje ikad privlačilo. Možda zato šta san djetinjstvo provela živeći na drugom katu ambulante u čijoj je blizini bila mrtvačnica. Tako da san ja sa svim nesritnim i smrtnim slučajevima bila upoznata puno prije nego bi izašli u crnoj kronici, a na sprovodima san ispratila cilu generaciju tadašnje starčadi i nekih nesritnika. To je nama dici bila zabava. Tako da me razumite zašto ne podnosin bolest ni smrt. Ako ne moran, ne volin ih gledat.

Onda, recimo, za bit doktorica moraš studirat sto godina. Najlipše ti godine odu za knjigom. Mislin, i to je pizdarija. Pa san se ja razmišljala kako tu nać neki kompromis pa zadovoljit oca, a i sebe. Kako zapravo doć do doktora u kući, da bude vuk sit i koze na broju? Tako san došla do zaključka da bi bilo onda najbolje udat se za doktora. To je stvarno dobitna kombinacija. Mislim sve žene, a naročito medicinske sestre, za tim čeznu. Ozbiljno, to je poznato iz povjesti. One su za doktorima naprosto lude. Za njima pizde. Nema veze jesu ružni, stari ili gubavi. Svi prolaze. Sama titula dr. za njih je ravna božanstvu. I šta je najbolje, ne samo za njih, nego za većinu stanovnica našeg planeta. Ne mora on bit nešto naročito bogat, ali imat doktora u kući, to je već kapital. Samo, problem je šta su slobodni doktori rijetke zvirke jer su već ka studenti razgrabljeni, rasprodani. Ozbiljno, njih je uvik manjak na tržištu. Lakše ih je uvatit u drugom krugu kad su već malo vremešniji, boležljiviji, rastavljeni, razočarani ili tako nešto slično. Ali, kako san već rekla, kakvi bili da bili, stari ili mladi, lipi ili ružni, za njima vlada uvik veliki interes i potražnja. To je jednostavno roba koja je uvik u modi i koja se nikad neće pokvarit ni izlizat... Recimo, jeste li vi primjetili kako svi očevi govore kad udaju ćer: Ćer mi se udala recimo za Matu, Stipu, Juru, ali kad se uda za doktora ime mu više nije ni važno. Samo se kaže: Udala se za doktora. Ili na primjer, zašto uvik na nečijim vratima piše dr., mr. i maksimalno dipl. ing., zašto ne bi pisala i ostala zanimanja. Možda o tome niste nikad razmišljali, to vam je već bilo ka normalno i niste obratili pažnju na važnost te titule dr. Al, eto, kažen vam i odsad pamet u glavu.
Otkad sam ja sebi to utuvila u glavu da se moran udat za doktora sve u vezi sa tim gledam, pratim, raspitujem se, kalkuliram, maštam.

[pitalica]

- 9 -

Taman sam nešto razmišljala o psihijatrima kad ono - op - neka emisija na televiziji o Frojdu. Stavila ja isprid sebe kekse, sokove, opremila se, napelila uši i slušam. Znan da je čovik ludilo, poznat, pa me baš zanimalo kako je to posta i je li šta vridi. Jer ja znan puno poznatih, a da su totalno bez veze. Negdi san pročitala da za bit poznat moraš bit osrednji. Pa me baš zanimalo koji je on. Čula san samo da je sve probleme tumačija sekson. Ono, recimo, za tipa koji voli crtat i slikat, odnosno slikara, govori da se u djetinjstvu volija igrat govnima, pa san baš bila kurijožasta saznat čim su se doktori volili igrat, jer ja kad san bila mala sa prijateljicama sam sa igrala na doktore. I tako gledam ti ja tu emisiju, gledam i saznam da je i ti naš Frojd bija histerični biseksualac zaljubljen u nekog drugog doktora sa kojim se stalno dopisiva, samo šta taj drugi nije bija psihijatar nego ono za uvo, grlo, nos, ono otorino, šta ja znan. Ne znan baš ti latinski jezik. Kad je bija latinski u školi ja san obično bila u kinu. Osin toga, taj jezik danas više niko ne govori osin doktora. To je mrtvi jezik, a ja volin žive jezike. I tako je ti Frojd svoju prvu pacjenticu koja je imala neke depresije posla svom prijatelju doktoru, u kojeg je bija zaljubljen do ušiju, da maloj izlici depresiju tako da joj operira nos. Mislin, malu uopće nije bolija nos, nego Frojd nije zna šta će više s njon. Buca, pogađa, nagađa, gata ka svi doktori. Računa, ono, ako upali upalilo je, ako ne, nikom ništa. Zaradit ću ja i prijatelj, nju ćemo zakrpit i svima dobro. I bogami upalilo je. Mala je skoro umrla jer je taj njegov dragi koji ju je operira zaboravija posli operacije maloj izvadit tri metra gaze iz nosa pa se sve zagnojilo i zakompliciralo do te mjere da je Frojd mora zvat pravog kirurga da ponovo operira malu i sastavi joj nos kako ona ne bi umrla, a on najeba od suda. Naravno, svog dragog, koji je sve to i zgovnija, nije ni spominja da se on ne bi naljutija pa da između njih ne pukne ljubav, a u gradu bruka. Muča je ka zaliven. Ali mala nikad sritnija. To je u cilom tom slučaju najluđe i najčudnije. Sritna da se konačno oko nje svi vrte i spašavaju je i da je postala centar pažnje. I sad to oni tumače da je ona ka dite bila zapostavljana i da je tom operacijom i spižđenim nosom skrenila pažnju na sebe i tako se izličila, a Frojd sasvim slučajno zbog pizdarije i greške svog dragog posta slavan. Posli san čula da kad je tog ludog Frojda zabolilo grlo, da je on operira jaja. Ne znan je li njemu od toga prošlo grlo, ali mala nikad sritnija. To ti je to, nikad nemoš bit apsolutno zadovoljan i sritan. Izgubiš na Drini, dobiješ na ćupriji. Njoj, eto, izličili dušu, ali sjebali nos. Dobro, njoj je više stalo do duše, ali recimo šta bi bilo da joj je više stalo do nosa? To bi bila tragedija. Da jednoj Splićanki to učinu i sjebu joj tako facu, ona bi ih do Haga gonila, a Frojd bi umisto u povjest psihoanalize uša doživotno u ćuzu di bi moga sanjat i sam sebi tumačit snove do mile volje.

Tako san psihijatre ka potencijalne ženike prikrižila. Ko će s njima imat živaca. Oni stalno čačkaju po ljudskoj duši, pa s vrimenom i sami malo skrenu i prolupaju. Srića da ja nisan nikad u njih išla. Zamisli, jebate, da ja iman, recimo, problema sa snalaženjem u društvu zato šta san, na primjer stidljiva i neotvorena, a on me pošalje nekom svom prijatelju da mi otpila nogu samo zato šta su prijatelji. Bolje da se ja snalazin ka dosad, kako mi je da je, ali s obe noge na zemlji.

Odbacivši, dakle, iz misli psihijatre, počela san intenzivnije razmišljat o ginekolozima. Psihijatar ne mora uvik nužno bit prezaposlen, a ginekolog bogme da, jer dok je svita i vika bit će i razmnožavanja. A šta više posla, više i novaca, bolje se živi i lakše diše. Zato je možda čak i bolje bit žena ginekologa nego psihijatra.

I tako me je izvjestila jedna prija, šta je nedavno rodila da ju je porađa neki rastavljeni, ludilo zgodan ginekolog i da bi on baš bija dobra partija za mene. Ja govorin da nisan trudna i da nema šanse da ga upoznan, a ona mi je rekla da je dosta da iden na koji pregled, da nešto prva poduzmen, jer da je taj ginekolog za popizdit stidljiv. Mislin, i to mi nije stvarno jasno, ginekolog, pa stidljiv. Svaki dan gleda one ženske stvari, a boji se pogledat ženske oči. Doduše, triba ga s jedne strane razumit, jer oči su u glavi, a ona stvar nije. Osin toga, oči su ogledalo duše, pogledaš ženu u oči i sve ti je jasno, pogledaš je doli i ništa ti nije jasno. Sve isto.

Al kako sad saznat koja je smjena taj doktor u bolnici i di mu je privatna ordinacija, nemam pojma. Probaće mi prija to nekako saznat, pa san je zamolila, pošto on nju već zna, da ona ode prvo na pregled, a onda mu preporuči mene. Tako bi sve bilo puno jednostavnije, prirodnije i manje napadno. Ona se, doduše, malo buni. Govori: Jebate Goge, ja iman muža, nije mi ništa, ništa me ne boli, šta ću bez veze na pregledu i da me neko čačka bez razloga. Ali ja mislin da ću je uspit nagovorit, a onda ću nešto izmislit za sebe i Zdenu, a ako baš ništa od tog ne uspije izvadićemo bar papa test. To nikom ne bi tribalo bit sumnjivo. Nekako mi je lakše kad je Zdena sa mnon. Ona mi da kuraža.
Kako vidite, sve to izgleda lako, ali nije. Samo ne triba odustajat. Upornost se kad tad isplati, a kad vas budu zvali gospođa od doktora niko vas neće za ništa pitat di ste ga i kako uvatili, virujte mi, još će van se klanjat i ljubit ruke. To je poznato iz povjesti.

[pitalica]

- 10 -

NIJE GA LAKO NAĆ, AL NOGOMETAŠ JE NOGOMETAŠ

Možda se to vama čini pizdarija, uvatit ga, ali, virujte mi, nije to lako. Najvažnije je da vam se sve slaže. Mislim u Splitu je to zakon i to triba poštivat. Ono, boja majice sa bojom gaća, boja košulje sa bojom suknje, a borša i postole su zakon, to ne smite nikako omanit jer to je propust koji će vam bit teško oprošten. Ako ste nešto od te gore navedene odjeće slučajno kupili na pjaci, nemojte priznat, pa sad da vas rižu, kolju, peku, vrte na ražnju, muče najgorim metodama vi i dalje tvrdite da je to mejd in Itali ili Pariz. Jer marka je isto kod nas vrlo bitna. Tu van odma među prijateljicama i frajerima skače cina. Puno lakše se uklopite u svako društvo kad ste in i moderni nego of i staromodni. U nas van je važnije šta imate na sebi nego u sebi. To van ja znan još od onoga moga ''nu'' i ''vidi''. Dok nisan počela govorit ''vidi'' nisan vidila društva, a o plavoj kosi da i ne govorimo. Uostalom, znate, pričala san van. Zato nemojte kidat i bacat etikete. Nikako. Ako kupite, recimo, gaće na pazaru onu etiketu sa starih gaća samo prišite na nove i to na neko vidno misto. Dobro je da to bude ono La kosta, Bos, Maks Mara i tako, nemojte ić ispod toga. Ako niste nikad imali takav komad robe nabavite nekako bar etiketu pa je prišivajte, ona bar more trajat.
Druga važna stvar je da ste uvik u điru, mislin da pratite modu. Nema veze ako vam to šta je u modi ne stoji. Nema veze, bar vam niko neće moć prigovorit da niste upućeni. Ako nemate novaca za kupit Đoju ili neki drugi modni časopis privrtite ga malo na trafici. Neće vam žena zamirit i odma ćete znat šta je hit sezone. Ako su, na primjer, svi u ljubičastom budite i vi. Zašto bi vi bili manje faca od njih. Zašto bi ispali pizda, ma ajde molim te. Recimo, primjetila san prije par dana da jedna cura ispod majce na špaline nosi silikonski ređipet. To je onaj sa prozirnim naramenicama, a te prozirne naramenice su ustvari silikoni. To je isti materijal ka i oni šta ga ženama uštrcavaju u sise da budu veće. I dakle to san primjetila prije par dana. Prekjučer san vidila već dvadesetak cura sa takvim grudnjakom, a jučer ga je već imala svaka druga. Čovik bi pomislija da cure nemaju personaliti, individualnost i da su povodljive. To, doduše, more bit, a i ne mora. More u tome bit mala doza svega toga, ali u biti one samo prate modu, žele uvik bit in i ka takve šta viđenije i omiljenije u društvu, šta je meni, za razliku od njih, tribalo sto godina da svatin. To je pametnija generacija. Briga ih za originalnost. Eto za sada toliko o oblačenju.

A sad ponašanje.
Kad ste se tako lipo ušestile važno je sad znat kako se ponašat. Samo vi držite do sebe i nećete falit. Nemojte previše pokazivat emocije, nemojte bit nešto egzaltirani, budite mirni i ka ono nezainteresirani, ustvari najbolje van je mučat. To na tipove u Splitu ostavlja strašan dojam. Takvu žensku odmah će poželit oženit. Ono, to je ideal. Mirna, plava, tiha, poslušna, to je po njihovom žena za brak. Oni neće ni pomislit da bi to mogla bit samo fasada i da takva može u biti bit gora od one najbučnije i najcrnje, ne. Virujte mi ako oćete nać ženika samo tako tiho i mirno, vrtite glavicom, trepćite okicama i ponekad se diskretno nasmijuljite. Ako ste malo, šta bi mi rekli otkačenije, šanse za neku ozbiljnu vezu su vam vrlo male, gotovo nikakve, a o braku da i ne govorimo. Mislim ono ako se volite šalit, vesele ste naravi pa koji put nešto duhovito bubnete i svog partnera bacite u sjenu, šanse da budete njegova životna družica su vam nikakve. On će svatit da ga ka takva samo sramotite i blamirate. To su po njihovom žene za provod. Znači tako: u kafiću lipo mirno siđite i buljite u druge, na stolove se nemojte penjat, u disku nemojte skakutat. To nije đir. Više će vas cjenit ako samo stojite sa strane, tupo zurite i tako.
Ako ste manekenka ili misica vaše šanse da nađete idealnog partnera su zaista velike. To su dva danas najcjenjenija zanimanja i zato nastojte da ih se nekako dočepate jer onda su vam sva vrata otvorena, a budućnost zagarantirana. Ne triba vam škola, ništa. Dok lipota traje sve se da sredit i bez škole. Šta će vam fakultet. Završiš ga i onda čekaš na birou cili život da dobiješ posa, a u međuvremenu gladuješ ili prodaješ karte u nekom gradskom zahodu, a ovako, kad si recimo misica, upoznaš neku jaku facu, ili dvi, tri jake face. Dva, tri sportaša iz prve lige. Oni ti srede život, otvore neki biznis i jebeš onda školu, to je to. Jedino lipa žena ima privilegiju da je glupa. Da, recimo, danas pitaš nekog frajera bi li više volija provest dan sa uskrslim Pitagorom, Teslom, Sokratom ili sa Merlin Monro, svi bi van rekli ovo zadnje, virujte mi. Šta će jednom nogometašu Pitagora, molim vas, a i on sam, kad bi ga pita, reka bi: Jebate, Pitagora, daj plavušu, ali samo pod uvjetom da nije peder. To je već viša sila di bi Pitagora ipak zauzeja bolju poziciju. E sad, di ga i kako nać, mislim tog snažnog okretnog, mišićavog, dobrostojećeg sportaša. Važno je i kretat se u društvima di se takve face mogu upoznat. Ono, pratit sve važnije prijeme, posjećivat nogometne utakmice. Jer sportaš je sportaš. To je ipak prilika. Ako te takav koji uoči cili svit je tvoj. Kupi njega neki važan klub, a ti onda lipo s njim. Hop, on po utakmicama, a ti po butigama. Svima opet dobro. To vam je to i o tome. Razmislite, sportaši su dobra prilika. Zdene je, na primjer, u osnovnoj školi bila luda za nogometašima. Skupljala je sve slije sa njihovim likovima i lipila u albume, dok joj je na vratima uvik visija poster sa slikom cile reprezentacije. Naravno Hajdukove. U to vrime sviđali su joj se neki blizanci šta su igrali u Hajduka, ali jedan joj se blizanac sviđa malo više, pa je nagovarala mene da se meni svidi onaj drugi.

[pitalica]

- 11 -

Ja, doduše, nisan nikad vidila ni jednog ni drugog osim na Zdeninim slikama. Slike su bile malo male i premale pa im se face nisu baš nešto dobro vidile, ali za učinit ljubav Zdeni pristala san i počela po svojim tekama lipit slike tog blizanca kojeg mi je Zdena dodjelila. Koji puta bi se zabunila pa bi zalipila Zdeninoga, na šta bi ona totalno od ljubomore popizdila. Nikako nije mogla svatit da su oni meni isti i da san ih pomišala.
Toliko je ludovala za tim blizancem da me je jedan puta nagovorila da idemo na utakmicu. Imala je neku tetu šta radi u kazalištu koju je uspila izmolit da nam za tu prigodu čak nabavi i perike. Zdene je nabila na glavu jednu crnu kudravu, šta joj se spuštala do struka ka konjska griva, navukla uske crne kožne gaće sa dezenom zmije šta ih je posudila od jedne osmašice i obukla gori samo crni ređipet na koji je prišila metalne zakovice. Meni je nabila crvenu izrepanu periku, rozi minić i milijon nekih lanaca oko struka, vrata i ruku. Jebate, jedva san odala! Pritiskalo me ka da nosin pet tona na sebi. Sličila san teglećem konju. Zdene je još navukla neke materine štikle, ja čizme od one osmašice i tako smo se uputile prema stadionu. Malo dalje od kuće stopirale smo i neki nam je tip u bisnom autu sta. I dan danas se čudin kako nas nije silova ili negdi odvea i bacija u neku fošu. Ali eto, fala Bogu nekad čovik ima više sriće nego pameti, a valjda i Bog čuva dicu, siročad i neobuzdanu i nerazumnu mladost, pa smo na stadion stigle žive, zdrave i u komadu. Doduše, ja san jedva odala od oni lanaca po meni, ali Zdene me vukla ka krepanu kokoš, a ja san kaskala za njom. Uglavnom, da van ne duljim. Ona je toliko urlikala na tom stadionu, a pogotovo kad bi taj njen dobija balun. Toliko je urlikala, vriskala i skakala gori-doli, usput vukući mene gori-doli, da je cili stadion gleda više nas nego utakmicu.

Jedan moj barba je stalno buljija u mene, a ja san se pravila da to nisan ja i da ga ne pripoznajem. Njemu bidnom izgleda ništa nije bilo jasno. Zdene se i dalje derala ka da se naila ludih gljiva. Ma vidi ga, vidi ga, je li da je ludilo faca, reci Goge, je li da je legenda? Jebate, ka da se rodija sa balunom, da je srasta š njim. Ma pogle ga, ludilo je. Uhhhu, ahhhha. Nisan, da vam pravo rečen, znala šta ću joj reć jer su meni iz te daljine bili svi isti i mutni, pošto san malo kratkovidna i žmirkam. Uglavnom, na toj smo se utakmici toliko izblamirale i više smo sličile na maškare nego navijačice da mi više ni u najgorem ludilu nije padalo na pamet da sa njom posjećujem slične spektakle. Zbog toga se bila neko vrime ofendila na me, a kad san je pitala: Jebate, Zdene, šta je tebi kod tih nogometaša tako napeto?, rekla mi je: A šta nije? Sve. Lipe dlakave noge, onda kad ono stanu u red za slobodni udarac, pa se uvate za jaja da ih ne opizdi balun. Onda kad skinu znojnu majcu, pa je bace u publiku, pa kad trče i malo namištaju maloga u gaćama, sve, a najviše ta njihova divlja energija i izdržljivost. Za ženu je vrlo važno da je muški izdržljiv, a sportaši to dokazano jesu, divila se i dalje Zdene i pričala o njima s totalnim transom i divljenjem. Ja baš na to nisam gledala ka Zdene. Prvo šta im nikad nisam vidila noge, jesu li dlakave ili nisu, jer uvik nose neke visoke dokoljenke, a pošto su uglavnom svi kratkonogi, one kratke gaće pokrivaju im butine tako da in od cile noge moš vidit samo košćicu od kolina šta mi, moran priznat, i nije nešto napeto za poludit. Onda, recimo, znojna majca se meni pomalo gadi, a ni sa njenom spikom o njihovoj izdržljivosti se baš ne bi složila. Jer ako se oni izdivljaju i istrče svaki dan po terenu, malo će im ostat snage za skakanje po kući i ženi. O svemu tome se da razmislit. Pažnju u svakom slučaju triba obratit, jer baš nogometaše puca glas da su obiteljski ljudi. Brzo im dosade te utakmice, žurke, putovanja, ženskice, i zato se uvik rado vraćaju kući. Onda nije važno je li njemu za kuću ostalo šta energije ili nije, ali je bar u kući, ne skita se. Nije to ludo, pratite vi te utakmice. Brak sa nogometašima ne puca lako jer svaki nogometaš, recimo, sa svojom manekenkom provede par godina u divljem braku, putujući po svitu iz kluba u klub, a tek onda kad je isprobaju i detaljno istestiraju ulaze u bračne vode. Samo im sad ovi zakon, koji izjednačava bračnu i nebračnu zajednicu, ne ide baš u prilog. Nedavno je jedna manekenka tužila svog nogometaša s kojim je živila u divljem braku dvi godine, nakon kojih ju je on šutnija u aut, i tražila odštetu od miljon maraka. I bome dobila. Mislin da će nakon ovog primjera sve manje muških dovodit ženske doma na probni rok. Ali, nemojte dat da vas išta pokoleba. Samo vi, drage ženskice, pratite nogometne utakmice i ako budete djelovale brzo i efikasno sve će bit u najboljem redu. Rok nogometaša je kratak, a njima je stalo da se udome. Zato ako ga ne uvatite, upucate i zatresete mrižu vi, druga sigurno oće. Morate bit svjesne da su oni vrlo traženi na tržištu i da se vrlo brzo razgrabe.

[pitalica]

- 12 –

Jebate, jučer san totalno ispinila. Išla san trčat oko Marjana, a mislin, ja i trčanje - tri pojma. Nakon pet koraka uspušen se ka da san kopala cili dan, a svaka mi noga vodi svoju politiku. Nikad, doduše, nisan bila neki sportski tip, nisan ni sad, ali se koliko toliko prisiljavan. Moran, takva su vrimena. Moja baba nije nikad trčala bila je debela i zadovoljna, ali su oko nje i sve ostale babe bile debele, takve su ih muževi prihvatili jer za druge nisu znali i svi su bili sritni i zadovoljni. To je prije u neku ruku bila i moda. Pa pogledajte samo sve one lipotice koje krase pusta slikarska platna starih slikarskih majstora širom svita. Sve su bile pupaste i punašne, ka i Meštrovićevi kipovi. To je bila takva moda i ženski ideal. Blago se njima. Mogle su ist i odmarat se koliko su tile. I šta su bile deblje, bile su poželjnije. Da je bar danas takva moda, ali, eto, nismo mi te sriće. Em moramo ist ka tići, od straja da ne nabijemo koje kilo, a onda uz to stalno nešto moramo vježbat, natezat, rastezat, mučit se da bi se učvrstile, stegle i zategle. Sve je to kriva ona glupa anoreksična Tvigi. Otkad se ona pojavila na tržištu počelo je žensko izgladnjivanje. Da se bar umisto nje pojavila koja bucmasta i obla ženica, spasila bi cilu generaciju žena širom svita. Bile bi mirnije, opuštenije, zadovoljnije, jer kad je želudac prazan živci skaču, žene su razdražljive i od živčanosti i gladi vrište po cile dane. To je poznato iz povjesti. Zato se ditetu kad plače odma da boca mlika i ono kad je lipo sito umukne. Da su odrasli pametni vodili bi se za tim. Ali, eto, umisto toga svi oko mene nešto trče, skaču, treniraju, izgladnjuju se. Tipovi nabijaju kondiciju i mišiće, znoje se ka stoka da se posli mogu puvat i kuvat ženske na mišiće. Ženske voze bicikle i role, pa stalno molin Boga da se koja ne zabije u me, dvi-tri babe idu gori-doli i pričaju o receptima, a matere guraju kolica. Uglavnom, sve se to giba, pa moran i ja.

Dobro mislin u određenim granicama to je zdravo, ali ne valja pretjerivat. I dok tako trčkaran, koji puta bacin oko na neke parove šta se vataju po klupama i stinama. Ja to više ne mogu. Mislin, ono, patit za plavin i zelenim očima i valjat se po stini koja me bode sa svih strana. Može on, šta se mene tiče, imat oči koje god oće boje, može gledat i ukrivo, ono štroloćo, al da smo mi lipo u meko. I tako dalje pomalo više odajući nego trčkarajući primjećujem da šta više treniran da mi je gore. Na jednoj rupi začepin na drugoj mi pušta. Učvrstin noge, omlohave guzice, smanjin struk, obise se sise, pa ne bi Bog to sve utega, zatega i povata. Sise mi sve više liče na pase koje triba vatat po dvorištu. Ne mogu ja to više, naporno mi je. Jednog dana kad mi sve dopizdi pustit ću ih s lanca pa nek idu di oće. To dođe tako valjda sa godinama. Kad se sitin da bi tako morala cili život trenirat, dođe mi za ubit se. A svi zagovaraju zdravi život, govore, pišu o tome i bombardiraju nas informacijama sa svih strana. I sad, jebate, kad bi čovik sljedija sve one upute iz časopisa ne bi ništa cili dan radija nego na sebi i po sebi. Ono, opiturajte kosu, izmasirajte lice, izmasirajte tilo grubon rukavicon, skinite mrtve stanice, očistite lice tonikom, očistite lice mlikom, namažite ga noćnom kremom, ispod očiju uljem, iznad očiju masti, napravite kupku za tilo, izmasirajte bedra anticeluličkom kremom, depilirajte noge, ruke, pazuh. Iščupajte se, raščupajte, istegnite, protegnite. Sve šta stavljate u tavu stavite na lice: masku od kukumara, jogurta, meda, jaja, pure, brašna, banane, maslinovog ulja. I tako, samo pazite da ko ne naiđe kad se cila zalipite, izlipite, i zacimentate jer bi se moga pripast i zanesvistit.
Jebate, kad uđeš u apoteku toliko je tih nekih boca s vitaminima i mineralima za zdravi život da više čovik ne zna šta je šta. Ispada po njima da kad bi to sve popija da ne bi starija ka ni ona slika Dorijana Greja.
E sad, lako je onim manekenkama cili dan radit na sebi i po sebi kad nemaju drugog posla i to in još debelo plate, a ja i ono malo crkavice moran potrošit na sve te kreme, kremice, vitamine i ostale pizdarije.

[pitalica]

- 13 -

A znate li zašto mi, jadne žene, sve to radimo? Nije to bez veze, nije da se nama baš sve to radi, pa nisu se naše babe toliko rastezale, inkartavale i mirisale, a bile su sritnije od nas i skoro se nikad nisu rastavljale. To nama Holivud i Amerika nabijaju tempo. Sve je u ovom modernom svitu postalo normalno i ničemu se više ne triba previše čudit. Mislin, prije bi ono između parova bila razlika uvrh glave pet šest godina, a sad, jebate, imaš i po četrdeset. Tako da bi ja preporučila tridesetogodišnjacima da lipo stanu u red isprid rodilišta i izaberu odma sebi ženu čin se rodi, odvedu je doma i lipo odgoje po svome. I taman kad oni budu imali šezdeset žena će in imat trideset i kuš bolje. Dobiju je lipo nevinu, prilagode sebi i eto. Mislin, to je jedina šansa da dobiju nevinu ženu, a poznato je iz povjesti da im je do toga jako stalo. Prije, recimo, kad bi neki čovik od tridesetak godina oženija ženu od osamnaest proglasili bi ga pedofiličarem. Vrimenom su takvi slučajevi postajali sve prihvatljiviji pa bi, recimo, onog od četrdeset, šta oženi ženu od sedamnaest proglasili pedoflličarem, posli od pedeset, pa šezdeset, a sad je sve to otišlo k vragu, izmaklo kontroli i zdravom razumu, pa pedofiličari uopće više zapravo nisu pedofiličari, ne postoje, jer je to sve postalo normalno. Ono, da bi zet ćaći od mlade moga bit ćaća. Tako da jednoj ženi nakon pedesete uopće nije lako nać frajera. Nikako.

I šta bi onda tribale napravit sve one jadne i ostavljene žene od pedesetak godina. One nemaju šanse. Moraju totalno zaboravit na neki zajednički život sa mlađim muškarcem, sa svojim vršnjakom i sa starijim od sebe. Mlađi će je iskoristit, vježbat na njoj vještine vođenja ljubavi, opljačkat je i uvatit crtu. Njen vršnjak, odnosno pedesetogodišnjak ili neki dobrodržeći šezdesetogodišnjak uvik će se prije odlučit za jednu od dvadeset i to će bit sasvim normalna i prihvaćena stvar. E sad, šta toj jadnici od pedeset preostaje? Ne puno toga, samo par solucija. Ili da zaboravi na to da bi mogla nać stalnog partnera i pomiri se sa tim da će sama sebi morat bit dovoljna te pokuša koliko toliko uživat u svojoj samoći. Bavit se nekim amaterskim slikarstvom, vezenjem, kukičanjem, aerobikom, učlanit se u klub ostavljenih žena ili kupit pet-šest kućnih ljubimaca i vodit ih na pišanje svako po ure. Drugo šta more učinit je da pristane bit renta, ono, da je iznajme i da bude iznajmljena, ili da kupi vibrator i bude sama svoj majstor, ili na koncu konaca postane lezbača. To su te sve raspoložive mogućnosti za jednu ostavljenu pedesetogodišnjakinju. Nemaš ti tu puno opcija ni solucija. Stariji muški sve češće nalaze mlade ženske, ostali su samci ili pederi, i eto, to ti je ta ponuda, surova stvarnost. I zato se mi, jadne žene, nikad nismo više bojale ostarit nego danas. Jer je danas najvažnije koliko ti je godina i kako se držiš. O tome ti ovisi duhovno zdravlje i seksualni život. Zato mi, bidne, trčimo, rastežemo se, utežemo, bildamo, masiramo se, plastično operiramo, punimo se silikonima ka punjene tuke, gutamo šake vitamina i minerala, i to sve zato jer se bojimo samoće, bojimo se da nas ne odbace ka kante za škovace i na taj se način borimo šta bi rekli: ZA ONU MRVU JUBAVI.

Zato sve ulažemo u to naše prolazno tilo, a ne u pamet jer je takva potražnja i ponuda. Zakon tržišta je da za ženskom pameti niko nema potribe. To san ja davno zaključila. Ono, jebeš pamet, čuvaj tilo. Eksport-import guzica je u opticaju, ali eksport-import mozga nije. Pa ove sve važnije face, manekenke i glumice osiguravaju tilo na enormne svote. Recimo, noge na pet miljona eura, pa sad ako imaš dvi to ti je duplo. Isto vridi i za sise, guzice, a za pamet, bogami, još nikad nisan čula da ju je neko osigura. Ženska je guzica puno vridnija od ženske pameti. A ja san baš tila, uprkos svima, osigurat pamet, ali su mi u osiguravajućen društvu rekli da to ne osiguravaju kod žena jer da mi toga nemamo. Budali koja mi je to rekla skoro san prosula njegov muški osigurani mozak, ali san se u zadnji tren suzdržala i tresnila vratima, jer šteta osiguranja šta bi mu isplatili za njegov ništavni muški prosuti mozak. Istina je da kod većine žena taj mozak danas nema presudnu ulogu u borbi za uspjeh. Recimo, jedna manekenka prošeta pistom i - op -100 iljada eura. Cili svit je zna. Obogati se i kad oće pokazat da je uz to još i pismena zamoli nekog da joj napiše memoare u kojima će se ona ispovidit sa koliko je tipova spavala - osamsto il iljadu. Shodno brojki muških koji su protutnjili kroz njenu postelju ugled joj raste. Da se, recimo, o tom izjasni neka naša školovana žena rekli bi joj da je kurvetina i linčovali je, ali ova uzdignute glave šeta po svitu i slika se na tuđim jahtama, ka ona Naomi Kembl. Dakle, te memoare, koje joj drugi napiše na osnovu njenih podataka, ona potpiše i priko noći je još proglase i književnicon, a proglumi u filmu puno prije od bilo koje akademske glumice. Eto, sve to žena napravi, a da usta ne otvori. Na nju čim neko baci pogled prodre joj u misli. Jer one se sigurno drže one poslovice da je pamet žene u njenoj lipoti, a lipota muškog u njegovoj pameti. Zato uz uspješnog, promućurnog sredovječnog muškarca nikad ne ide uspješna, promućurna sredovječna žena, nego žena potpuno suprotnih karakteristika. Tome se ne triba čudit, jer svit inače govori da se suprotnosti privlače. Recimo, jedan fizičar nikad neće šetat fizičarku, nego baš suprotno. Jednu koja fiziku nije mogla ni smislit, ali zato fizičare obožava. To je zakon spojenih posuda i to je poznato iz fizike.

[pitalica]

- 14 -

Da je recimo, ona Slavica Ekleston bila fizičarka, di bi nju Berni upozna?! Pa ne bi on pritraživa razrede i laboratorije po Hrvačkoj. Zna se di se zgodne ženske traže - po modnim pistama. I tako je on nju lipo skupija, oženija, uživaju, svi im se dive, slave ih i pišu o njima, a da je bila neka tamo fizičarka ili matematičarka ko bi je vidija i čuja. Bila bi na minimalcu i smrzavala se u nekom vlažnom sobičku zasuta svakojakim knjižurinama i bočicama za eksperimentiranje.
Ima, moran priznat, i nekih drugih čudnih kombinacija. Evo čitan baš jučer u Slobodnoj naslov: ''Nisan ja kurva, ja san doktorica filozofije''. I sad, da van skratin priču. Ta van se doktorica slikala gola za Plejboj. Njenu sliku sa cicama broj osan ubra je neki bogatun i posla jon stosedamdeset iljada dolara samo da je upozna. Ona je njemu odgovorila: Ja san, gospodine, doktorica, a ne kurva, fala van lipa i usput uzela lovu. To nije po meni fer, jer kad je ponudu odbila tribala je i lovu. Nemoralno joj je šta joj nudi lovu, a nije joj nemoralno uzet tu istu, al dobro, nije to sve. Međutim kad je na njen račun silo šest miljona dolara žena je pala u nesvist i izustila: ''Biću kurva, jebeš doktorat''. Ona negira da je sa gospodinom imala bilo kakvi intimni kontakt, samo kaže da ga je upoznala jer on ka jedan galantni, fini, obrazovani i svjecki stari gospodin to zaslužuje. I da najmanje šta je mogla učinit za njega bilo je da mu stisne ruku, popije sa njim piće i malo proćakula. Kaže da je to sve šta su radili, a njegov identitet neće otkrit. Normalno da neće, jer bi mu ja prva poslala sliku i pristala se upoznat sa njim! Jebate, pričala bi mu priče i bajke prije svakog spavanja. Samo da me ne dira i da mi lovu. Kad sam to ispričala Zdeni ona je pala na guzicu i rekla da njoj ne bi ništa falilo i da je malo takne, ako je već u pitanju toliki iznos. I sta je sad tu poenta? Eto to da je ta mogla bit doktorica sto godina i ne bi se tako obogatila ka kad se skinila za Plejboj. Ali ženi alal vira, vidi se da nije uzalud studirala filozofiju. Jer, jebeš ti teoriju ako je ne znaš primjenit u praksi. Ja mislin da je ona tu pripisala i samog Hegela. Njemu Penthauz ne bi pa' na pamet. Kaže se da vrime pokazuje koliko su nečije postavke i teorije valjane i opravdane i sad na ovom primjeru vidimo da je on zglajza. Ali zajebali su se i Marks i Engles oko svojih teorija pa šta ne bi i on.

Jedna druga piše ovako: Stojim prid dvojbom koja to je i nije, ono, more bit, a i ne mora. Naime, muškarcu kojeg volim je trideset pet ali materjalno nije baš potkovan. Drugome je šezdeset pet, dobrostojeći je, šta nije zanemarivo. Ne volim ga, ali ne mogu da se ne prisjetim megahita Tine Tarner "Što sad ljubav ima s tim ?". U ovim ludim vrimenima neimaštine i stečaja ljubav mi nekako izgleda ka luksuz. I šta ću sad? Prihvatim li bračnu ponudu starijega na uštrb mlađega, svjesno ću se odreć seksualne privlačnosti iliti ga sirovih strasti. Ali dobar seks u podstanarskoj sobi blidi pred materjalnim blagostanjem. Samo se bojim one da i bogati plaču.
Ja bi joj rekla, e moja ti! Ne moš prnit i stisnit. A šta ako se mladi obogati, a stari bankrotira? Sve to more bit, a i ne mora. Ali, draga moja, ti si se već i tako odlučila za svoj komfor, jer da si ti, dušo, istinski zaljubljena, ne bi te uopće mučile te dileme.
I sad da se vratimo, povežemo i zaključimo šta mlade cure zapravo privlači na tim starcima. Zašto starce privlače mlade žene znamo. Računaju, nije im još puno ostalo od života i žele posljednje dane provest uranjajući u mlado meso. Od toga šta će lovu ostavit dici il' naslednicima, nemaju baš nekih izravnih užitaka, a od mladog mesa i te kako. Starac računa, nakon moje smrti, jebe me se, nek se kolju. Ka ona An Nikol Smit šta se sad kolje sa rodbinom svog pokojnog muža. On je ima nekih devedeset, a ona trideset kad je umra. U tu ljubav se ona zaklinje, a dolare ne da.

[pitalica]

- 15 –

A zašto se mlade cure vežu za starce? To je isto objašnjivo. Momci teško nalaze posa, curama vrimenom dopizdi vodit ljubav sa njima na kamenju. Dopizde in topli sendviči, piće. Tile bi se ispružit na francuskom krevetu, tile bi probat jastoga uz svi-ćice, doručak u krevetu, a ne uvik ist tople sendviče iz kojih in kapa majoneza i ajvar dok šetaju. I za to su spremne pritrpit malo smrdljivog daha svog partnera ili recimo njegovu protezu u vlastitim ustima koja nerjetko ispadne dok se ljube. Spremne su i na vijagre i oronulu kožu, usahle mišiće i sto drugih degutanterija jer znaju da to neće dugo trajat i da će, kad zakopaju svoga dragog, otkopat i otpočet novi život sa mladim vitezom u dvorcu izgrađenom na temeljima njegovog imanja.
Osin toga znate onu: Mladi bi tili bit vjerni, ali nisu, stari bi tili bit nevjerni, ali ne mogu. Zato, drage moje, trčite, rastežite se, mazite i neka vam ne bude teško jer o tome vam ovisi egzistencija i samo tako zaobićete biro, sindikate, jad, čemer, tugu i nezaposlenost. I slikajte se, ovjekovječite tu svoju mladalačku raskoš. Većina žena to ne radi, jer dok su mlade imaju sram, a posli kad bi tile, nemaju tilo. Zato pamet u glavu, možda se i na vašu fotografiju zalipi koji bogatun. I kad vas pozove, nemojte se sekirat. Budala će mislit da ima negativ, a pametan svit će se koristit kopijom. Jer, čovik oženjen mladom ženom sliči na čovika koji je kupija knjigu da je drugi čita. I vas će naravno neko malo posudit iz njegove biblioteke, ali pazite da se to ne sazna i da vas uredno vrati ka šta je i pristojno u svakoj biblioteci. Nemojte past u nesvist ako vam se priko noći na računu nađe šest miljona dolara i nemojte da vas peče savjest. Tim jadnim starim bogatunima i tako je blizu kraj, oni su svjesni da tu pustu lovu ne mogu ponit sa sobom u grob i moraju vam bit zahvalni šta su bar djelić toga imali kome ostavit, a zauzvrat malo naparit oči prije negoli im se zauvik sklope i liše ih vaše lipote. Tako su van učinile i ona An Nikol Smit i doktorica filozofije, pa šta ne bi i vi.
U početku će vam svi govorit: ''kurva, kurva, znala je posa!'', ali kad počnete baratat tom lovom, stvorite imidž, organizirate gala žurke za džet-set, priko noći ćete od kurve postat dama. Jer, naravno, kad budete baratali velikom lovom djelić ćete odvojit i u humanitarne svrhe, ono čisto radi imidža, kako i rade te poznate i slavne osobe. To nije teško. Pošalju vas par puta u Afriku da se slikate sa malim crnčićima, koji put naprave neku fotomontažu na ratištu ili slikaju neku sestru iz daleka, a kažu da ste to vi. I - op - eto priko noći postanete još i humanitarka. Svi će vam se klanjat, ljubit ruke i govoriti: To je dama, žena velikodušnica, humanitarka. A da niste imali, ne bi imali od čega ni odvojit kojeg evrića i sve te hvale vrijedne etikete ne bi se zalipile za vas.
Jer, drage moje, tilo i odjelo na njemu u današnje vrijeme čini čovjeka. I zato se pobrinite da ga šta bolje sačuvate i šta raskošnije obučete jer se ni u Pepeljugu princ nije zaljubija dok je čučala kraj kamina u štracama i igrala se golubima, nego kad ju je vidija na balu svu u sjaju, draguljima, svili i kadifi. Samo san vam još zaboravila reć da za tu novu modu, u kojoj se stara i oronula tila stiskaju uz mlada, ipak triba imat dobar želudac koji ja, moran priznat, nikad nišan imala. Zato mi je kako je.

[pitalica]

- 16 -

U DISKU?

Koliko su jadne te ostavljene žene, to san van već govorila, a i sami znate. Ali kad žena već proživi ono šta proživi, kad je šutne muž, mater mu, vlastiti otac, sud i društvo, tu još nije kraj nevoljama. Sad tek slijedi privikavanje. Ono, ka kad čovika nakon deset godina pustu iz zatvora. On, bidan, ne zna ni kud će, ni šta će, ni kome da se obrati. Ne zna pošteno ni gledat u svitlo jer je toliko godina živija u magli i mraku. Još uvik ga drži kokošije sljepilo. Izlazak iz zatvora isti je ka izlazak iz braka. Nema tu velike razlike. To je potpuno isti slučaj. Kad izađeš, odjednom postaneš svjestan da zapravo ništa više oko tebe nije isto, prijatelji se razbižali svak na svoju stranu, poudali se, poženili, porastavljali, pa uletili opet u neke druge kombinacije, pa treće i tako. Govori meni jednom jedna moja prija, nije Zdene nego jedna druga, ne znate je vi, da je ovo u gradu došlo živo ludilo, da su se toliko svi izmišali, izrastavljali i isastavljali, pa onda opet međusobno iskombinirali da će jednog dana sva ta dica rođena u raznoraznim kombiniranim brakovima otkrit da su zapravo svi neka daljnja rodbina. Ono, ne bi tribalo nikog iznenadit da tu čak dođe i do nekog incesta. Stvarno, toliko se sve to zapetljalo. Došlo je do toga da se prijatelji minjaju za žene i jedan drugom prave dicu. I onda su ta dica sve jedno drugome polubraća i polusestre. I za koga će se onda oni danas sutra ženit i udavat? Moraće otić negdi van granice i počet se mišat sa drugim narodima i rasama, pa će kod nas još više past natalitet. Strašno. Ovo je bila ka digresijica, zapravo san počela govorit o tom problemu ponovnog uklapanja žene nakon rastave u neki novi društveni život, šta nimalo nije lako jer sad neka druga mladost izlazi na mista tvoje mladosti, di bi bilo logično da se ode potražit neku staru facu, ali stare face sad su na nekim novim nepoznatim mistima, zapravo, jednom riči, sve se priokrenilo i prominilo, kompletan đir. I šta sad? Triba se nekako uklopit. Počet ponovo živit i zaboravit sve one ružne godine robijanja. Neki se ne mogu ni naviknit živit bez batina. Ka tovari koji na njih naviknu. Tako van je i sa ženama ostavljenicama. Do jučer su bile zatrpane tavama, muškim bičvama, prašinom, a sad odjednom sloboda. Nigdi ničeg. Moš se dignit kad oćeš, leć kad oćeš, niko ti ne kvoca.
Ponovo slobodna ka tica, ka srednjoškolka i šta sad. E, srednjoškolka, to je to. To je prvo šta nakon prvobitnog šoka i očaja razvedenoj ženi padne na pamet. Bit ponovo tinejdžerka, nadoknadit propušteno, osvojit kafiće, diska, ponovo bit mlada, luda, poželjna, neopterećena i dokazat da još može uvatit propušteno, pa čak i nešto novo i bolje nego šta je imala. I šta sad? Kreće reparacija: blajhanje, bojanje, zubari, navlake, liposukcija, kozmetičari, Trst, garderoba, veš. Ludnica. I izlazak. Sad jedino triba vidit koji je đir. Triba uvatit pod ruku koju priju koja je u điru da joj pokaže di, šta, s kim i kako. Srića, ja san imala iskusnu Zdenu koja se pametna, ka šta je uvik bila, nije udavala. Prošla je sve i svašta, sito i rešeto i znala za svaku bužu. Ko, kako i kad diše. Jer dok sam ja robijala, one cure šta su prije izlazile isto su se sve poudale, čame i čuče kraj peći po kućama, a rastavljene su se već snašle i ošle pitaj Boga di, na koju stranu svita. Najčešće priko bare. Pogotovo ako se iskompromitiraju u vlastitom selu, odu tamo di ih niko ne zna i počinju ispočetka. Šta su u svom selu bile raskalašenije i luđe, to u tuđem više glume skrušenost i nevinost. Srića, stara Zdene ostala na starom terenu, nigdi nije odlepršala. Jebe se poštenu Zdenu za reputaciju. I tako, uvatila ja Zdenu pod ruku i krenila u nova osvajanja. Akcija je počela. Prvo osvajanje kafića i diskoteka.
A šta san se izblamirala kad san prvi puta došla u disko nakon mog, jebate, braka! Obukla ja ka neku skroz glupu robu kakvu san vidila na televiziji i u Doji od nekih ludih, otkačenih modnih kreatora. Sve ja to lipo na se navišala, našminkala se i umarširala u disko ka osvajač, svjesna da san od glave do pete čista ludnica, kad ono, ajme blama, cilo disko počelo u čudu buljit u mene. Ja gledan, osvrćen se. U početku san bila sva ponosna, mislila da mi se dive ka nekom vrlo ritkom egzotičnom i ekstravagantnom cvitu. Tek kad su mi se počeli cerekat u facu svatila san šta je na stvari, ali za povlačenje bilo je kasno. Sve šta san mogla u tom trenutku bilo je da odvučen Zdenu u zahod da to nekako popravimo ili kroz vrata pa pravac kuća. Kad san svatila da bi sve to bilo nemoguće na meni reparirat nabrzaka, šibnili smo doma. A šta ja znan, tila san najbolje, tila san nekako bit posebna i otkačena, ka šta su one piće šta šetaju po revijama. A stvarno mislim, evo jel ste vi gledali te revije. Tamo one manekenke šetaju sa nekim paunovim perjima, žicama i plastikom po glavi, prozirnim krinolinama od kesa, golih sisa sa bundom do struka i mudantama, kose slipljene, izbrijane, natapirane, ofarbane u sto boja, sa nekim šeširima od metra, obučene u cile beštije ili gole ka od majke rođene. I sad, kad to gledate na tim pistama svi polude od fascinantnosti takvim kreacijama, a niko se ne pita di bi to čovik moga obuć i šta bi mi u Splitu rekli da sa jednom takvom kreacijom, recimo golih sisa prikrivenih tilom i zimskim gaćama od krzna i paunovim perjem u glavi, ode ujutro kupit mliko i kruv. Zatvorili bi ga u ludnicu u roku odma.

[pitalica]

- 17 -

Ispala tuka nad tukama. A u stvari sljedila san samo upute trenutno vodećih svjeckih kreatora, samo je možda bila greška šta san ih malo izmišala, pa od svakog uzela ponešto. Ono, gori san van obukla nešto malo prozirno ka misečina, samo sa dvi šljokice na sisama, doli neku izrepanu šarenu suknju ka papagaj, oko struka san puknila jedan široki kožni zmijski kajiš, na glavu opizdila neke pletenice kroz koje mi je prija provukla žice da mogu stat u zraku svaka za sebe, neovisno i priko svega toga san imala neku bilu jaketicu od umjetnog krzna ka pudlica. To je bilo to. Kad ono, jebate, svi stali u mene buljit, ka da san sedmo svjecko čudo, a kad san još počela plesat razmakli se oko mene. Tribalo je meni vrimena da svatim da ni plesat uopće nije više moderno i da je đir stajat sa strane, nešto bezveze trabunjat, nadglasavat se s muzikom, pijuckat, pušit, lagano glupo se smijuljit i samo malo se u boku ljuljuškat i tako stat dok ti ne uleti neki frajer.
I tu san ja vidila da je mene malo vrime prigazilo i da se svit, otkad san ja robijala u kužini, ipak malo prominija. A bezobrazna Zdene me je samo tako gledala i ništa nije govorila. Pustila me da se izblamiran i sama dođen do zaključka. A ja budala mislila da ću svojon kreacijon sve zasjenit, pa i samu Zdenu. Ustvari, možda ja nisan toliko ni kriva: u ona prijašnja romantična vrimena točno se znalo šta je moderno i kako ženske, da bi bile ženstvene, tribaju izgledat. Oblačile su one lipe krinoline, izbacile ćiće ka balkone. Uredile kosu u punđu. To je meni bilo lipo. A ovo danas, svak more nabacit na sebe šta mu padne na pamet. Mala je razlika između muške i ženske mode. Takva su vrimena, pa se nije ni meni puno za čudit šta više ne znan šta bi obukla, šta je to moderno, a šta ženstveno. More ovako, a more i onako. Nema tu nekog pravila ni reda. Čak san vam, znate, malo svime time i razočarana. Prije je, čini mi se, ipak bilo nekako romantičnije, ono, kad bi gledala filmove šezdesetih. Romantika, zvizde, buketi cvića, šaputanje...
Sve je to muški mora proć za osvojit žensku. U moje vrime bili su bar sentiši, ono,  momak bi lipo priša ako si mu se sviđala i, mic po mic, malo bi te milkija, cmoknija, dotaknija usnicama, a tek onda usljedile su ozbiljnije stvari. A ovo danas, svitu moj, nema pardona. Uleti ti tip, pita oš il neš i gotovo. Dobro je ako ti još ne zalipi trisku i šutne te nogom u guzicu ka balun. Onda ova današnja mladost mi se čini nekako malo drukčija. Žene usporenije, bez živosti, a muški agresivniji, brutalniji, ne znan kako bi van to objasnila. Recimo, evo, prije je seks simbol bila Merlin Monro, onako vrckasta i bombastična, bila je glumica a znala je nešto i promeketat, ono zapivat ka Hepi brzdej, mister prezident. I to je bilo nešto, a danas su moderne te neke ladne lipote, ala ona Naomi Kembl, manekenka. Ona samo šeta tamo-amo onin dugometražnin crnin nogama i dobro šta ne zna ni glumit ni pivat, nego ne zna čak ni promeketat Hepi brzdej, mister prezident, ka recimo, šarmantna isforsirana, Bog joj da duši pokoj, Merlin Monro.

Onda opet kad razmisliš, bolje Merlin nego Naomi. Ne more i ne mora sad svaka žena bit neka pamet, ali kad nešto progovori, poskoči, ipak zna čovik kakva je, znaš na čemu si, a ako muči ka ta Naomi ne moš znat. I bilo bi dobro da muči samo ta Naomi, nego, Bože me prosti, cila mi se ta generacija čini nekako ka da je imitira. Ali čula san da je u zadnje vrime nešto i progovorila glumeći u predstavi Vaginini monolozi, samo ne znan je li tamo glumi monolog ili vaginu. Zapravo, sve to dođe na isto. Sve više žena danas ima dva-tri metra. Ja ne znan, jebate, čime se rane, biće im to od onih pustih vitamina iz apoteka, ali ako tako nastave, ovi standard kreveta moraće se udvostručit. To je to šta se tiče te razlike u ženama. A muški? To san van rekla da su puno agresivniji i brutalniji. Dobro, mislin uvik su oni ka to malo bili, ali uglavnom na filmu i ta je brutalnost uvik išla u paketu s muškim šarmom. Ono, ka, jedan muški pobi pištoljem cilu bandu. Ili, neko mu otme ženu, on zajaši na konja, privrne nebo i zemlju dok ne nađe otimača, a kad ga nađe sravni ga sa zemljom, otme mu izabranicu srca svoga, posidne je na konja i s njom sritno odjaše u obećanu zemlju di će s njom proživit dug i sritan život okružen mnoštvom razdragane dičice koja jašu na konjima po njihovom ranču, ganjaju kokoši, dok sritna mater dovikuje iz kuće: Idemo, idemo dico, prikidajte s igrom, ručak je gotov a i pita se ladi. To su bila ta vrimena kad je muška grubost bila dio njihovog imidža, a u suštini tadašnji muškarac, mislim taj iz filmova, bija je nježan i mek, ali hrabar i borben kad su u pitanju njegova žena, dica i domovina. Ono, ala Džon Vejn. Taj muškarac, nikad ne bi dozvolija da mu žena plati piće, uvik ju je pušta isprid sebe, pridrža stolicu, a trisku bi joj razvalija samo kad bi ga privarila.
A danas je, brate, nekako sve suprotno. Žene uzdržavaju muškarce, a oni ih zauzvrat guraju di stignu. Moš, majke mi, na kraju bit sritna ako živu glavu izvučeš. Tako da ta današnja njihova brutalnost nema nikakvog šarma osim nekog vlastitog samoljublja i samodokazivanja. I tako san ja to, u svojoj glavici sve skontala, stavila na svoje misto i definitivno odustala od diska, nakon šta san, pored svega tog šta san nabrojala, skoro i bez glave ostala kad je jedan tip isprid diska iz čista mira izvadija pištolj i počeja pucat po svim balkonima i svemu šta je stiga. Sve šta se mrdalo rastrčalo se di je stiglo. Kud koji mili moji, a ja skočila ka zec u prvi žbun šta se tu naša, i dan danas mu nisan pristala zafaljivat šta san živa i šta nisan plesala samo jedno lito. I di ćeš ti onda danas, kad prođeš doba adolescencije nać frajera?