Produktivnost ekosistema

[Braca]

Produktivnost ekosistema

U određenom ekosistemu veze među vrstama su zasnovane na hrani te na ulozi svake vrste u lancu ishrane. S obzirom na to, postoje tri vrste organizama:
proizvođači -- biljke, koje imaju sposobnost fotosinteze
potrošači -- životinje, koje mogu biti primarni potrošači (biljojedi), ili sekundarni odnosno tercijarni potrošači (mesojedi).
razlagači -- bakterije, gljivice, koje razlažu sve organske materije i na taj način vraćaju minerale u životnu okolinu.

Ove veze formiraju scenario u kojem svaka jedinka jede prethodnu ali i biva pojedena od naredne što se naziva lanac ishrane ili mreža ishrane. U mreži prehrane na svakom nivou ima sve manje organizama kada se prate spojevi mreže uz lanac. Ovakvi koncepti nas dovode do ideja o biomasi (sveukupnoj živoj materiji na određenom mestu), o primarnoj produktivnosti (povećanju količine biljaka u određenom trenutku) i o sekundarnoj produktivnosti (sveukupna živa materija koju proizvode potrošači i razlagači u određenom periodu).

Dve zadnjenavedene ideje su ključ za razumevanje i evaluaciju kapaciteta ekosistema -- broja organizama koji može podneti određeni ekosistem. U svakoj mreži prehrane, energija koja se javlja na nivou proizvođača nikad se u potpunosti ne prenosi do potrošača. Zbog toga je, sa energetske tačke gledišta, za ljudsku vrstu mnogo pragmatičnije da bude primarni potrošač (da se hrani žitaricama i povrćem) nego da bude sakundarni potrošač (hraneći se biljojedima kao što su npr. goveda), a najlošije je da bude tercijarni potrošač (hraneći se mesojedima).

Produktivnost ekosistema se ponekad proceljuje poređenjem tri vrste kopnenih ekosistema te svih vodenih ekosistema:
šume (1/3 Zemljine kopnene površine) sadrže bogatu biomasu i vrlo su produktivne. Ukupna produktivnost svih svetskih šuma je ravna polovine celokupne primarne produkcije.
savane, pašnjaci i močvare (1/3 Zemljine kopnene površine) sadrže oskudniju biomasu ali su takođe produktivne. Ovi ekosistemi su glavni izvori sirovina za ljudsku prehranu.
ekstremni ekosistemi u oblastima sa ekstremnim klimatskim uslovima -- pustinje i polupustinje, tundra, alpski pašnjaci i stepe -- (1/3 Zemljine površine) imaju siromašnu biomasu i nisku produktivnost.
konačno, morski i slatkovodni ekosistemi (3/4 Zemljine površine) sadrže oskudnu biomasu (ne računajući priobalne zone).

Čovekovim delovanjem u nekoliko zadnjih vekova ozbiljno su smanjene površine Zemlje pod šumama (krčenje šuma), a povećan je broj agroekosistema (poljoprivreda). Zadnjih decenija se povećavaju površine sa ekstremnim ekosistemima (stvaranje pustinja).