Najlepše ljubavne priče

[jelajelena]

Pahulje ljubavi



Dok su snežnobele pahulje padale stvarajući tanak sloj snega na asfaltu, otvorila je oči. Spavao je pored nje bezbrižnim snom. Posle četiri godine zajedničkog života i dalje ga je volela istim žarom kao kada je prvi put okusila sočni nektar s njegovih usana...
 

Mirjana je bila lepa žena tridesetih godina. Njeni plavi uvojci nestašno bi poskakivali na vetru otkrivajući nežne crte njenog lica i krupne kestenjaste oči. Haljine koje je oblačila naglašavale bi vitkost njenog tela, kojem ipak nisu nedostajale ni ženstvene obline. Od njih je muškarcima u trenutku zastajao dah. Iako uvek nasmejana, umela je da iznenadi ljude svojim žustrim temperamentom i oštrim jezikom, tek toliko da se prepozna pravednost koju je nosila u sebi. Snažna, pomalo samokritična i impulsivna, ali dovoljno zrela i iskusna da kontroliše svoja osećanja. Njena velika ljubav bio je čovek koji ju je osvojio na neverovatan način. Branislav je bio markantan muškarac, sa mnogo lepih manira, lep i zgodan, zbog čega su se oko njega žene utrkivale. Njegove zastrašujuće crne oči umele su da se osmehuju. Biserno beli zubi krasili su nežne usne. Iako je imao pokoju sedu vlas, to mu nije bila mana. Naprotiv. Činilo ga je još savršenijim i muževnijim. Džentlmenskim ponašanjem vrlo brzo je zadobio Mirjanino poverenje i ljubav. Njihova romantična priča traje još od Mirjaninih studija. Upoznala ga je kada je branila diplomski rad. On je bio profesor srpskog jezika i književnosti. Ubrzo su počeli da se zabavljaju, a posle nekoliko godina otpočeli su zajednički život. Znali su sve jedno o drugom.

Sećajući se toga Mirjana se trgnula i, smešeći se, ovlaš poljubila Branislava, pa se polako išunjala iz tople postelje. Pripremila je doručak i ukusnu kafu i odnela mu do spavaće sobe, budeći ga melodičnima rečima. Promeškoljio se i poljubio je. Posle doručka svako je otišao na svoju stranu. Branislav na fakultet, a Mirjana na posao. Na putu do posla nije joj smetao sneg. Volela je bele pahuljice na svojoj kosi.

Vredno je obavljala svoj posao u istorijskom arhivu. Tog dana imala je nekoliko zakazanih sastanaka. Dok su ona i njene kolege ispijali kafu i prebirali papire po stolu, ušla su dvojica ljudi u crnim odelima, a njoj pogled zastade na mladom čoveku lepom kao ikona. Nekoliko sekundi nije mogla da skine pogled, sve do trenutka kad su im se oči srele.

I on opčinjen njom, mladić ju je netremice gledao, sve dok se članovi komisije nisu uskomešali i dok nije shvatila da nekoliko minuta zuri u nepoznatog mladog čoveka. Sabrala se, a kada se sastanak završio konačno je odahnula, ali nije mogla da se smiri - morala je da sazna ko je on.

Znala je da je to glupo. Živela je sa čovekom koga je volela i koji ju je voleo. Imala je sve što je jednoj ženi potrebno. Bezbrižnu budućnost i pravog muškarca pored sebe. Ipak, čudno se osećala tog dana. Pa i kad je došla kući, Branislav je često hvatao njen zamišljen pogled i pitao se šta nije u redu. Ubeđivala ga je kako je imala naporan dan na poslu i da želi da se odmori. Skuvao joj je kafu i seo pored nje. Ljubio ju je i grlio sve dok nije zaspala. Ili je bar mislio da spava, jer i dalje su joj se po glavi motale čudne misli.
lisa.rs