Biljana Srbljanović - Porodične priče

[Braca]

Biljana Srbljanović

Porodične priče

Beograd 1997.

LICA

NADEŽDA (11) - dete s tikom
VOJIN (12) - otac, Milenin brat
MILENA (11) - majka, Vojinova sestra
ANDRIJA (10) - sin, po potrebi ćerka


Svi junaci ovog komada su deca. Ipak, stare i podmladjuju se, prema potrebi priče, a ponekad i promene pol. To ne treba da čudi.

Glumci, naprotiv, nisu deca. Oni su odrasli ljudi koji u komadu igraju decu, koja, opet, igraju odrasle. Ni to ne treba da čudi.

Biće dovoljno drugih stvari za čudjenje.

- I –

Dečije igralište u jednom od beogradskih naselja.
Post-socrealistička arhitektura, izlokani asfalt, polomljeni koševi, razrovan travnjak, smešten izmedju dva solitera. Fasada, zapanjujuće zapuštena, prekrivena grafitima bez sadržaja.
Kontejneri i stare stvari, raznovrsni domaćinski otpad, ne odaje socijalni status već generalni položaj srednje klase u postkomunističkoj eri.
Junaci ovog komada nisu sirotinja ni po karakterima, ni po svakodnevnom životu. Oni su gradjani ruinirane zemlje.
Na sredini bazen sa peskom, pesak je prljav, nerafiniran.
Jedna napuštena vikend-prikolica dominira scenom.

Na scenu istrčava NADEŽDA, dvanaestogodišnja devojčica u dokolenicama, lakovanim cipelama, cicanoj haljini. Nadežda je dete s tikom. Tačnije mnoštvom, čitavim spletom nekontrolisanih tikova koji joj grče lice i deformišu telo.
Nadežda dotrčava uzbudjena, suštinski uznemirena, posrćući seda u pesak i drhti. Ne progovara, a govori, trese se sludjena, uzbudjena, zbunjena. Pljuvačka joj se sliva niz bradu, oči trepću, same od sebe, naizmenično i u nepravilnom ritmu, gornja usna vuče na levo. Nos se grči, ruke uvijaju, stomak talasa.
Svaki pogled na nju izaziva mučninu, fizičko gadjenje i bes.
Nadežda ćutke sedi, nepomično, koliko joj ustreptalo telo dozvoljava. Sedi i dugo ćuti.
Iznenada, maska vikend -prikolice se podiže. Otkriva minijaturan stan, koji podseća na kamp objekte duž bivše jadranske magistrale, ali i na "kućicu" koju deca imaju običaj da prave, igrajući se porodice.
Nadežda hitro umakne i sakrije se iza kontejnera. Gleda.
U prikolici sklepane stvari, ipak dovoljno realistične da deluju ubedljivo.
Sto za ručavanje, priručna kuhinja, mamina i tatina soba na jednoj i dečija soba na drugoj strani.
Zatičemo "porodicu" pred ručak.
VOJIN, dečak od dvanaest godina, napadno kostimiran u oca porodice, čita novine pred praznim tanjirom. Odeven u prevelike muške kaše pantalone, koje pridržavaju tregeri i nekad belu, sada musavu košulju marke Ključ, sa jednim džepom. Oko vrata visi razvezana kravata.
MILENA, devojčica stara jedanaest godina, odevena kao majka porodice - šarena kućna haljina izbledelih boja, ispod koje vire suknja i bluza, na nogama najlon čarape sa ispuštenom žicom i papuče sa štiklom.
Milena posluje u kuhinji. Nešto se dimi iz njene šerpe, nešto što smrdi i deluje otrovno.
Milena i Vojin očigledno liče. Njihov izgled vodi onoj vrsti sličnosti koja budi jezu.
Desetogodišnji ANDRIJA sin je svoga oca Vojina i majke Milice. Odeven je u nešto što liči na prigodnu garderobu ekstra-lardž infanta. Džinovske špilhozne, plastične sandale za vodu ili bolnicu preko čarapa, bluza sa slikom američkog košarkaša obrijane glave.
Andrija sedi za stolom, čeka ručak i tapka košarkašku loptu pored sebe.
Vojin opomene sina, ne gledajući ga.

[Braca]