Leon Kovke - Šećerna vodica

[Braca]

Leon Kovke

ŠEĆERNA VODICA

Pozorište u deset slika

LICA

ĐURA, Branka Đurić
RODOLjUB Đurić, otac, major
ANA, kao druga majka
NEŠA, prvi dečko
DEKI, drugi dečko
CICA, sapatnica
TASA, sapatnik
DR DAJČ
PIJA, medicinska sestra
JOSOVIĆ, vojnik
ZVRCA
ŽILE
MIŠKO
CIGA, šanker
JACA, maneken
DACA, maneken
MIKI, peder
KELNERICA
PANKER
PANKERICA
BURE, debeljko
EGZIBICIONISTA
ZMODLI
STATISTI

PRVA SLIKA
(Đura, Deki, Cica, Tasa, Dajč, Pija) Ordinacija dr Dajča. Tipična ordinacija u beloj i svetlo zelenoj boji; pisaći sto sa kompjuterom, telefonom, aparatom za merenje pritiska i modelom glave koja ima deformisan nos. Ispred stola rotaciona stolica, iza doktorska fotelja. Desno od stola su krevet i paravan. Tu je reflektor; stočić sa niklenim instrumentima, blještavim bočicama, belim zavojima i burekom u masnoj hartiji. Na zidu tipične anatomske mape. Pored zida pljuvaonica, vaga sa visinomerom, u ćošku kostur i patent kanta za otpatke. Ventilator zuji. Branka Đurić, zvana Đura proviruje kroz vrata; videvši da nema nikoga, brzo zatvara vrata za sobom, naglo seda u doktorsku fotelju, puši, pljucka u pljuvaonicu i sa prezirom posmatra stvari oko sebe. Na njenom licu, nasađen kao kakva pečurka, štrči nosina. Njeno ponašanje i njen izgled odaje muškobanjast karakter. Tipična tinejdžerka: uske farmerke, džins jakna, karirana košulja i patike, kratka kosa sva u fronclama, na ušima slušalice vokmena. Hvata slušalicu i okreće broj; dok čeka vezu, diže noge na sto, isteže se, uzima burek sa stočića...
ĐURA: Alo! Ćao matori. Pa dobro bre, gde si ti? Rodoljube, pet, deset minuta ja čekam, pojela sam dva kila bureka od nervoze. Jeste, burek je zdrav, sir je zdrav, srpski je sir. A koji bi drugi bio? Slušaj matori, dolazim ja sutra kod tebe... U 11 i 36 minuta tačno, u tvojoj kasarni. Strogo pov. kad ti kažem. Ajde, vidimo se. A? Samo ti Rodoljube polako spusti slušalicu, neprijatelj vreba sa svih strana, i prisluškuje... (U međuvremenu je najpre provirio, a zatim i ušao u ordinaciju Dejan – Deki; sportski tip sa krvavim zavojem preko vilice i temena. Đura mu pokazuje da sačeka...) Ajde, ćao matori! (Dekiju) – A – uf! Što je ovaj čovek dosadan, kreše me dvadeset godina (Prevlači ivicom dlana preko vrata) – ovde.
DEKI: (Govori isprekidano trpeći bol slomljene vilice) – Pa sad, čudno, mesto, za kresanje.
ĐURA: Budalo, to mi je otac.
DEKI: Ja sam, mislio, da si ti, baš, onako – (Izvija telom, trepće) – ah!
ĐURA: Ne seri.

[Braca]