Milutin Bojić - Uroševa ženidba

[Braca]

Milutin Bojić

UROŠEVA ŽENIDBA

Komedija u tri čina

LICA

CAR
CARICA
KRALj UROŠ, sin carev
SINIŠA NEMANjIĆ PALEOLOG, carev polubrat, gospodar Epira
TOMAIDA, kći Ane Paleologove, despotice, daljna rođaka careva
KAPETAN PALMAN, instruktor konjice
PROTOVESTIJAR NIKOLA BUĆA, episkop kotorski
DVORODRŽICA (maršal dvora)
HRISANTA, njegova žena
LODOVIKO OD FIRENCE
OPAT MANUELO

Kaluđeri, stari i novi plemići, lovci, strelci, paževi, dvorkinje.


ČIN PRVI

Jedan zabačen šumarak u carskom zimovniku u Serezu ogrnut poslednjim zracima poznog sunca duboke jeseni. U dnu jedan stari ribnjak pun uvelog lišća, i nad njim se nagle modre crne grane ogolelih drveta. Kroz vazduh struji težak sumoran dah, a katkad se čuje odjek dalekih lovačkih hajkanja. Snegom pokriveni vrhovi planine spavaju u gustoj magli, a nebo jednostavno i sivo. Kamene staze se spuštaju i gube u šumi. Hladni povetarac predskazuje skori mraz. Svud je predznak smrti. Stare kamene klupe i jedan sto pričaju o starini ovog doma i vrta nasleđenih od Grka.
Na sceni su Siniša i Hrisanta.
Siniša je lep čovek, visok, okrugle brade. Ima mu dvadeset sedam godina. Smeđ. Tip gizdavo strasnog Grka. Od majke Grkinje, druge žene Stevana Dečanskog, ostao mu je pravilan nos i meke, ali požudne oči. Raskošno držanje i bezbrižnost čine ga simpatičnim, ali kadikad zagonetnim. Laka ironija što mu igra na usnama i lukavost što se krije u uglovima očiju zbunjuju čoveka, i nikada nije jasno da li on govori zbilju ili tero šalu. U njegovom tonu ima uvek nečeg diskretno podsmevačkog.
Hrisanta ima dvadeset devet godina. Lepa, ali joj pamet u obrnutoj srazmeri s lepotom. Ima zanosne oči i lepe ruke.


SINIŠA
Stani.
HRISANTA
Što da stojim?
SINIŠA
Ne miči se. Tako.
Sad si dvaput lepša. Prosto ko kip neki,
Sada taj ti nabor s grudi dršće lako,
A niz pleća vali talasaju meki.
HRISANTA
Ti me mučiš.
SINIŠA
Mučim? Ne, već ljubav snivam.
Unosim u tebe svu dubinu sreće
I ovaploćenje božanstva uživam,
Gledajući samo tvoje belo pleće.
Sad si ko rusalka u suton purpurni,
Kad noć joj niz grudi prostre plašt prozirni,
I zaigra lahor njima tanac žurni,
I raspe se kao rekom uzdah mirni.
HRISANTA
Čudno zboriš.
SINIŠA
Je li ? Ko da slušaš bajke.
HRISANTA
A muž tvoj kad priča?
SINIŠA
Ah!
Govor mu sličan
Na dosadnu pesmu raspukle svirajke.
Ja sam kao. . . (Seća se.)

HRISANTA
Šećer.
SINIŠA
A on kao sičan.
DIVNO je rečeno. (Za sebe) O, jade MOJ! (Hrisanti)
Je li?
O, meni se smeje kad vidim vas dvoje, —
Tebe, čije oko samo čežnju želi,
I njega kom nisu umeli da skroje
Preci čak ni ruke, — ja se smehom davim.
(Gleda je.)
Ti mlada, pupoljak mirišljav i čedan,
Grudva snega, koju hteo bih da kravim.
A on?
HRISANTA
Ćuti!
SINIŠA
Smešan, ma odakle gledan.
I zar nisi nikad u postelji bračnoj
Osetila da te celu hvata jeza?
I zar nisi klela u ponoći mračnoj
Onog ko te za taj ugarak priveza?
HRISANTA
Sve pogađaš!
SINIŠA
To se u tvom oku čita,
U njemu ja vidim svu tugu što spava.
Tugu što je lažnih vrlina već sita,
I poštenje, vidim, koje očajava. . .
I sad evo mene da ti život rečem.
Još si kao rosa, no starost nastupa.
Ja hoću tu starost. . .
HRISANTA
Bože!
SINIŠA
Da pretečem.
Da se tvoja duša u mirisu kupa.
HRISANTA
No ipak, ja mislim, prevara je ružna.
SINIŠA
To prevara nije.
HRISANTA
Nego?