Biljana Srbljanović - Barbelo, o psima i deci

[Braca]

Biljana Srbljanović

Barbelo, o psima i deci

2007.

Mojim drugaricama: samoubicama i ostalim.

LICA:
Milica
Mila
Milena
Dragan Drago
Zoran (ponekad Marko)
Marko (samo Marko)
Kučkarka
Jedan Doktor, dva puta
Dve Lutalice, samo jednom
Jedan pas, Drugi pas, Još četiri psa, najmanje

Autor zahteva human tretman životinja u postavci komada. Autor ne insistira na istom principu u odnosu prema ljudima. Takodje ne očekuje nikakvo poštovanje didaskalija.

Radnja se dogadja danas, u tranzicionoj Srbiji. Dole kod mene, u rupi. I okolo.

Jedna mlada žena sedi na zidiću. Puši i plače. (Pa šta onda? I ja stalno plačem). Mislim da puši džoint. Niko ne zna koliko je tužna. Druga mlada žena, šeta svoga psa. Plače, a ne zna zašto. Jedna nema veze sa drugom. Valjda.
Neki ljudi promiču, svoju decu vraćaju od negde, svoje pse vraćaju iz šetnje. I niko ne plače. A nije da nema zašto.
Fasade su oguljene, fasade i blistaju sjajem novih bogataša, olupane kuće uglavljene izmedju dve
sa čuvarima, smeće na ulici, u i oko kontejnera, oko parkiranih skupih automobila sa probnim
tablicama, djubretari štrajkuju već nedelju dana, psi su divlji, a ima i rasnih, svi žive zajedno u
istoj ulici.
U kojoj ima jedna kuća, jedna klupa i groblje.
Šta nam više u životu treba?
I hiljadu zašto
Klupa kao svaka klupa. Samo što je ova na groblju.
Jedno dete, jedan mali dečko, svečano obučen, predebeo za svoje odelo, na silu očešljan, s knedlom u grlu dovučen na sahranu, sedi na klupi i ništa ne razume. Posebno ne da je upravo ukopao mamu.
Dete sedi mirno, gleda pred sebe, čak i ne klati nogama, samo čeka da se cirkus završi. Sedi kraj jednog mladjeg muškarca, čoveka pred kojim se mogućnosti već neko vreme ukazuju u neprekinutom nizu, jedna za drugom i svaka bolja od druge, a koji, zamislite, uvek želi - još. To je dečakov otac.
Koji ne zna odakle da počne.

[Braca]

[Braca]