Novica Savić - Opet plače, al’ sad od sreće

[S.Teller]

Novica Savić

Opet plače, al' sad od sreće

(komedija)

LICA

OLIVERA
MUNIŠA
RADOJE
DRAGINjA
RADOJKO

Čekaonica na železničkoj stanici provincijskog gradića. Desno vrata na koja se ulazi sa perona, iza njih, u pozadini, vrata koja vode u klozet. Levo blagajna, do nje vrata koja vode u nju; pored šaltera, na zidu, okačen red vožnje. Uza zidove prljave drvene klupe. Podne je, vrućina, napolju upekla zvezda. Nekoliko časaka nema nikog, a onda u čekaonicu dolazi Olivera. Preko četrdeset joj godina, sasvim solidnog izgleda, ali sad deluje umorno i razočarano. Pogleda po čekaonici, pa lagano ode do klupe i sedne. Neko vreme zamišljeno zuri u vrata na koja je ušla, onda izvadi maramicu, briše znoj sa čela. Pogled joj padne na blagajnu, pa iz svoje torbe uzme novčanik i pođe tamo. Pogleda kroz otvor na šalteru, ali u blagajni, očigledno, nema nikoga, prstom nekoliko puta kucne u staklo, potom se vrati do klupe, vraća novčanik u torbu. Ulazna vrata se naglo otvore i na njima se pojave muška leđa u plavom radničkom mantilu.
MUNIŠA: (Viče nekom napolju) Misliš da sam ja lud, a?... Jel to misliš?... Nemoj, čoveče, da se zamajavaš, nisam ja onako blesav kakav sam još do jutros bio!... Ne računaj na mene! Neće me te tvoje krmeljive oči nikad više videti! Nisam ja, bre, tvoj sluga! (Zatvori vrata, ali ih opet otvori i vikne) Jesi li me čuo!? Jesi li me razumeo!?... Onda me pusti da živim svoj život, zato mi ga bog i dao! (Zatvori vrata i pođe u čekaonicu. Ugleda Oliveru i stane) Izvinite, gospođo.
OLIVERA: Ništa.
Muniša ode do klupe, sedne, besan je. Trideset i pet mu godina, krupniji, širokih ramena i velikih šaka.