avatar_S.Teller

Svetozar Vlajković - More u liftu

Započeo S.Teller, Oktobar 29, 2024, 10:04:12 PRE PODNE

prethodna tema - sledeća tema

0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.

S.Teller

Светозар Влајковић

Море у лифту

ПРЕДГОВОР ПОСЛЕ ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА
Недавно сам распремао ормар у коме су се накупили моји необјављени рукописи. Доста тога нисам никоме нудио, било ми је важније писање од објављивања. Нудећи своје радове, писци без световних заштитника потроше толико времена и снаге, а нарочито своју ведрину, да им ништа не остане за писање, те најчешће одустану.
Брзо сам схватио онај део у вези са трошењем енергија за промоцију сопственог рада. Често сам имао у виду супротан пример из једне друге средине: Жан Мари ле Клезио живео је у рибарском месту Сен Тропе, тамо написао књигу, послао је поштом Галимару и као дебитант добио Гонкурову награду. То је као кад би неко овдашњи живео и писао у Бабушници, послао роман "Стубовима културе" и добио Његошеву награду. Незамислива путања.
Далеко од Клезиоа и Сен Тропеа, нисам губио ведрину, писао сам, понешто слао поштом издавачима и позориштима, па ко хоће нека прихвати. Углавном нису хтели.
Једна Селинова реплика у комаду Црква, послужила ми је као утеха за све будуће тешкоће са јавношћу: "Он је момак без важности за друштво, он је појединац". Уреду, нека је тако, бићу појединац, бићу без важности за средину, али то ме неће зауставити у писању.
Дакле, са задовољством сам празнио ормар, поготову кад сам утврдио колико је добро што неки текстови нису објављени. Добро и за мене и за публику.
Између осталог, бацио сам Сексуални хороскоп, ту опсцену ступидарију. Какво олакшање! За длаку је фалило да буде постављен у Атељеу 212. Рукопис сам предао Мири Траиловић. Добронамерна, али опрезна, та управница је тражила да јој предложим редитеља. Предложио сам Владу Момчиловића, који је дотле успешно радио у Театру лево, нарочито се истакао режијом лакрдије "И ти ћеш видети свој спермограм", коју је написао неки енглески глумац, јер му је дојадило да глуми у досадним комадима. Стајали смо, нас двојица, за шанком у позоришном бифеу, чекали да нас Мира позове на договор. Онда ге Влала споменуо ла би пало унео V ппелставу снене са калуђерицама. Какве сад калуђерице, питао сам. Њему се баш свиђало да на сцени буду калуђерице, јер му делују сликовито и комично. Чини ми се да је такве фигуре видео код Арабала. Није му пало на памет да је Арабал био тврди атеиста у католичкој Шпанији, да је издалека, из Париза, ратовао са генералом Франком, да су калуђерице за тог какографа, како га је назвао Каудиљо, синоним света од којег је пострадао његов љубљени отац итд. те да сликовитост тих жена има дубљи смисао но што је његова младалачка машта могла да наслути. Одбацио сам његову идеју, иако у то време ништа нисам знао о монашком животу. Напросто, постоје границе произвољности и, наравно, доброг укуса. Влада је рекао да у том случају неће да режира. Управница нас позвала у канцеларију, саопштили смо јој да се не слажемо у погледу реализације текста. У реду, ако је тако, онда се неће радити, рекла је Мира и отпустила нас. Вероватно да такве замлате дотле није срела.
Био сам на ивици да шкартирам и Море у лифту, али нешто ме покренуло да га претходно прочитам. При читању чудио сам се и чудио. Да ли је могуће да сам ја то писао? Које су ме потребе навукле на тако нешто?
Највише ме зачудило што се тај текст "држи", упркос томе што у њему ништа није јасно. Онда сам се сетио Финцијевог мишљења о мојој првој драми под називом "Не тугујте, пријатељи, док музика тече", која по много чему наликује Мору у лифту. Финци се чудио целовитости те драме, којој је недостајала фабула, а ликови тек (!) па и све друго што један драмски текст чини препознатљивим у оквиру овог књижевног рода.
Чудећи се, овога пута, сасвим сам заборавио једну ситницу: крајем педесетих и раних шездесетих година био сам под снажним утицајем Бекета, Јонеска, Ролана Дибијара, Ромена Венгартена, Жоржа Шеадеа. Тих година основу (анти)драмске поетике формулисао је Ежен Јонеско, овлашћујући писце да пишу шта им падне на памет, ослањајући се на Бретона и његове манифесте.
Слобода коју је тиме добило позоришно стваралаштво погодовала је мојој личној неслободи. Све оно што нисам смео да саопштим јасно и гласно, надокнађивао сам писањем чије границе нико није одредио.
Основна тема комада Море у лифту и данас је актуелна, чак више него раније: промискуитет, ослоњен на фантазме који се понекал јављају паповима захваћеним лосалом. Таа нисам знао да је промискуитет болест. Кад бих изнова обрађивао ту тему. извесно је да би моје гледање на ту болест било сасвим супротно ондашњем. На срећу, све је толико прикривено у комаду, да ће се читалац овог текста чудити откуда ми помисао да сам о томе писао. То је, ето, предност положаја авангардних писаца: пиши што ти прво падне на памет, у том случају свако има право да га разуме како хоће, па и писац тог дела. Ако тврди да ништа није разумео, ризикује да га прогласе глупим.
Prijava/registracija

Facebook   Instagram   Tiktok