Katarina Ambrozić i Miroslav Belović - Nadežda Petrović

[S.Teller]

Katarina Ambrozić - Miroslav Belović

Nadežda Petrović

12. septembar 1914.
Poljska bolnica dunavske divizije.
Draga Zoro, mili Rajo, draga Jelo, neobično velika briga koja me za
vama mori, nagoni me da vam evo, po peti put pišem, sve u nadi da ću od vas
dobiti ma jedan odgovor, pa do danas, evo ni reči; sem što mi dođe u četu
jedan jevrejin Altaras, dobrovoljni bolničar, koji mi reče da vas je video
pre šest dana u Kragujevcu.
Mi smo ovde imali za prvih šest dana nadčovečanske marševe iz
Srema čak na Jagodnju planinu, a ovde za četiri dana nadolazak četiri
hiljade ranjenika... borbe su bile užasne i očajne s naše strane; a i otpor
Austrijanaca dovodio je naše do besnila. Pa posle šest dana uspeha i
napredovanja preko Rožnja, Milutinovog groba, Miletina brda; - gazeći
preko jaruga i uvala i strmina preplavljenih našim ranjenicima i
ranjenicima austrijskih Slovena, zaustavismo se na Jagodnji, na koti 915
Brankovac, prema Mačkovom kamenu.
Borbe vođene na tom položaju bile su više no ogorčene, borbe do
istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet
komandanata pukova, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog,
četvrtog prvog i drugog poziva i 64 oficira iz osamnaestog puka, - izginulo je
i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima
četa koje su ostale od četiristotine pedeset na 120. Ranjenika smo imali
4.000., ja mišljah poludeću od jada i čuda... imala sam nervnu krizu... kada su
nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena...
smestila sam ih u veliki šator... otpočela sam očajno plakati, tako da su me
siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam
se gušio u suzama govoreći mi: "Hrabro, gospođice Nadežda, daće bog,
istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše"... gospode,
zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju!"...
Nijedan rat naš prošli ne pružaše nam toliko jada i strahote... ali
Mačkov kamen ipak pade, posle sviju napora naših u ruke Austrijancima...
moradosmo se povući, jer nam je pretila opasnost da nas sve zarobe, naročito
zavojište - bili smo suviše blizu njih; morali smo sve oficire što pre
evakuisati za Pećsku - Valjevo... silnih poznanika ovde ispratih do večne
kuće.
Mačkov kamen je postao drugi Govedarnik... Četvrti prekobrojni i
deveti puk ostali su potpuno bez oficira i komandira... Naš brat Vlada
sjajno se pokazao u ovim borbama. Bio je junačan i hrabar, hvale ga svi. Čak mi
ga je hvalio i njegov komandant rekav mi: "Možete se i vi i mi s njime
ponositi," ranjen je i on u levu ruku, - ali će se svakako posle nekoliko dana
vratiti u komandu.
Sada prihranjujemo i evakuišemo ranjenike i kupimo ih po jarugama.
Rana ima užasnih iz dum-dum metaka, tako da se zgražavamo. Austrijanci
meću dum-dum metke čak i u mitraljeze, a u puške pola dum-dum a pola
običnih od osam milimetara, mnogo krupnijih metaka od naših.
Ja izdržavam umor prilično... čekam pismo od vas... ono bi za mene
mnogo značilo.