Josip Pejaković - Oj, životeee!

[Braca]

Josip Pejaković

Oj, životeee!

ispovest jednoga...

Sarajevo 1973.

Ma šta imam ja pričat, nemam ja šta pričat. Bilo pa prošlo, jel? Oro ja
njivu, pomagali mi mater Spasa i brat Mitar. Brat Mitar mi došo na raspust
iz Sarajeva, đe je on studiro. Ja, i taman ja završavo petu brazdu kad vidim ja
neko ko ide premanam. Mislim se kol je... Ja, a noć ranije ja bio sa društvom
u birtiji kod Jake i sve bi bilo dobro da nije bilo onog budaletine Žarka
Mutića, a budaletne. Dotle je on mene bio dotro da sam ja mislio da ću ga sa
crnom zemljom sastavit. Al et' dobro se svrši, nebi jel belaja. I sad se
mislim jel on nije li on? Nisam dobro vidio jerbo mi je sunce išlo u oči. A
brat Mitar mi došo iza leđa pa mi išće plug da me zamjeni "Umorjo si se"
veli on meni. A ja ga i ne slušam već se mislim jel Žarko nije li? Ma nije
šta će Žarku sikira. Vidim nosi sikiru u ruci. A brat će mi jope iza leđa da
će meni "Da t' zamjenim". Kako on to reče a ja se poče smijat. Đe ćeš ti to,
neznaš ti to kažem ja njemu. "Pus', pa ću ti pokazat da znam". Dadnem ja njemu
plug kad imaš šta vidjet, konj na jednu stranu, a on sa plugom na drugu. A šta
sam se ismijo baš sam se ismijo. Okrenem se na drugu stranu a mater mi
razmotala pitu pa me pita. "Hoeš li." A ja kažem da neću jerbo sam bio prepjo
sinoć pa mi ovo oranje baš dobro došlo da se malo iznojim i išćeram
mamurluk iz glave. Mitar taman pošo fino da ore, a ja ga gledam i nešto se
mislim "Nežalim, nežalim što sam tolko truda uložio u te, nežalim kad
ćeš bit čovjek".