Biljana Srbljanović - Pad

[Braca]

Biljana Srbljanović

Pad

LICA:
SUNČANA - Nadmajka Nacije
ŽIVKO - Oberočuh Nacije
JOVAN - Sin Jedinac Nacije ili Nacionalno Kopile
VERA - Snaha Nacije
Kameleoni Nacije:
STRATIMIROVIĆ - Intelektualac I; Vajar i Poeta
GLOGOV - Intelektualac II; Pisac i Filosof

Scena je sa tri strane zadekovana grozno sivim, golim betonskim zidovima koji se prostiru do daleko uvis. Sa frontalnog zida, negde iz visine, spušta se veliko belo platno koje pokriva konture nečega nalik na zidne lampe. Iznad scene, iz nebesa, spušta se velika ljuljaška, nešto kao platforma ili spušten strop. Pod u rešetkama, iz kojih dopire svetlo. Na sceni krupni objekti, kao komadi nameštaja, prekriveni belim platnima. Prostor deluje kao napušteni letnjikovac ili bunker koji upravo očekuje goste.

Zavesa.
Iza nje, sa scene, dopiru jauci.
Zavesa počne polako da se diže, sa scene začuju se ženski krici.
Jedna žena vrišti koliko je grlo nosi, vrišti kao da joj se utroba cepa, urla i jauče, stenje,
zapomaže, kuka i kriči, objavljujući svetu svoj metafizički trenutak - trenutak ispunjenja svoje
ženske suštine.
Ona, naime, radja.
Kako se zavesa podiže, na sredini scene, na nekakvom pijedastalu prekrivenim belim platnom,
otkrivamo urlajuću ženu. Ona svim svojim bićem uživa trenutak u kome postaje majka: ne
prestaje da se dere, raskrečena, polegnuta, umršene kose, znojava, iskrivljenog lica,
razrogačenih očiju.
Ogroman stomak kao da će svakoga trenutka pući, ili se poroditi, sasvim je svejedno.
Zavesa je gotovo potpuno podignuta, kada se u ženinom medjunožju pomoli nešto. Nešto
kockasto i drveno, nešto sa krovom i dva prozora, odžakom i dobro zamandaljenim vratima. Uz
poslednji napor, krike i jauke, žena na postolju konačno porodi - KUĆU.
Malu kuću, veličine makete, ipak dovoljno veliku da je publika dobro vidi.
Porodjaj se završi, žena uzdahne, sedne.
Zagleda svoj porod.

[Braca]