Slobodan Stojanović - Opasna voda

[Braca]

Слободан Стојановић
ОПАСНА ВОДА

Лица:
АЛЕКСАНДАР ШОПОТ
МАЈА ЗРИЛИЋ
МИРКО ОБЛАК, н.х.
ЖИР, домаћин
СЛАВИЦА, девојчица
МИЋА БЕЛИЋ
Доктор РУСКИ
ШМРК ШМРК, из Рудника
ВОЈНИК
ЗЕЦ, глувонеми послужитељ
ГОРДАНА РИБАР


ОПОМЕНЕ
(читају се, казују, подразумевају, заборављају)

Није свеједно што се налазимо у позоришту, ја овде, ви тамо. Будући да то никад и никако не можемо да заборавимо и поништимо, још једанпут велим, опомињем - гости моји, ми смо у позоришту.
Тако смо повезани једним уговором, све је одавно уређено и, углавном, врло јасно. Дошли сте да гледате Игру, ја вам се морам одужити. О.К. Онда нек Игра почне, осам је сати, хаљине и одела у фотељама, рука у руци, постигнут је обавезан мрак, нек почне, нек почне ... Али, зар вам није жао мене, гости моји?
Ја се захваљујем што сте платили улазницу; стекли сте право да ме гледате, али и ја ... свакоме од вас бих дао велики милион (да имам) и оба своја ока (имам их залуду) да могу вас да видим. Међутим, сви смо сасвим добро сакривени, спасени. Као да истине не треба откривати, и онако су ту, сви их, ћутећи, признајемо, а у позоришта долазимо да се варамо, признајући другима (никад себи, никад себи) да је Игра истина, јер није. Истина је напољу, наше благе жеље су унутра. А прихватио сам се позоришта, најчистије и најпрљавије струке.
Дабоме, представа је започела. Обично смо се договорно лагали, преносили у некој свиленој носиљци-љуљашци у некакве салоне, крчме, кавезе, олује, месечине, прошле и никад постојале векове, описане неописиве природе, тресли муњама (220 V), пили лажне отрове, стрељали лажним мецима, поносили се костимима, оружјем, перикама, лажним брадама и носевима, а ја (стидљивко?) велим, опомињем, као да вас одвраћам - гости моји, и остали, ми смо у позоришту.
Добићете обећано, ово гунђање је приде. Нећете бити преварени! Повезани смо осим уговором, нечим још чвршћим - Првобитним договором да се у овој кући, у скори заказани час, узносимо преко своје мере, узносимо ... Биће, нек буде, јер у Првобитном договору нема грешака и пропуста (осим оне грешке на самом почетку) па су ове Опомене биле без смера, наопачке, а мој стид сумњив, лажан.
Још боље, ако сте већ пресудили да сам рђав писац и играч, па не умем ни прву реч и први корак. А ја рачунам да је, можда, ово добар почетак, скоро поштен.
Некад сам мислио - звона ће да објаве почетак моје Игре, или макар ударац у гонг, кад већ нисам умео да први измислим МГМ лава. Све сам заборавио једног дана: било је друго, исправљено предвече, пурпур запалио западно небо, ваљда је била и некаква, исто таква, музика - то, и још нешто лепушкасто и млако, рекао сам жени која ми је обећала дете, она ми је, јасна, а расејана, са погледом упереним на ону страну, одједном радосна од призора који нисам видео, рекла: "Квариигро, ћути!"
Како знам да свака борба против Првобитног договора, против одличног, такорећи најбољег Првобитног договора Сизифова доколица и досада, па још као ово, кобајаги, драгоцено, време тече, баш као река, одозго доле, ево отпочињем посао и објављујем - нек почне драма звана

ОПАСНА ВОДА

и, будући да је Договор, нек се подигну завеса, и магла.
Још нешто, драма Опасна вода нек вам се чини да се догађа у малом планинском летовалишту горе у брдима. Испод планинске куће језеро је Чемерно, изнад ње Рудник злата.
А ја још једном опомињем - гости моји, ми смо у позоришту.


ПРВИ ЧИН

Спомен-дом н.х. Слободана Шопота, скоро сазидана планинска кућа. Скромно, али удобно. На постољу, у једној ниши, у висини очију, биста истог н.х. За столом седи Саша Шопот, син оног са бисте, над писмом Гордани. Рано је, јутро свеже и чисто. Улази Маја Зрилић, дактилографкиња н.х. Мирка Облака, позваног да, са младим Шопотом, присуствује откривању споменика.

[Braca]

[Braca]