avatar_Braca

Danica Nikolić Nikolić - Drita

Započeo Braca, Novembar 03, 2024, 05:26:51 POSLE PODNE

prethodna tema - sledeća tema

0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.

Braca

Danica Nikolić Nikolić

Drita*

*alb. – svetlost

Likovi:
DRITA / LJUBICA
DARA / ZANA
BESARTA / MILIJANA
BESIM
STEVAN
KREŠNIK
SMILJA

PRVA SCENA

Zima. Fijuče vetar. Tri žene (Ljubica, Dara i Smilja), sede u nekim ritama, promrzle, mokrih kosa jedna uz drugu šćućurene. Uvijene su u velike, pletene marame, na nogama im raspali opanci i vunene čarape. I one su potopljene razgnjecanim snegom. Žene se tresu od gladi i hladnoće. Jedna od žena, Smilja, stalno pada u hipotermiju, pa je ove dve trljaju i greju. Kako joj padne temperatura, klone joj glava, i ona padne u san.
LJUBICA: Smiljo!
Drmusa Smilju, ona se prene, ali nastavi da spava.
DARA: Ne vredi, Ljubo. Gledam ovo telo što se trese,
vidim neće moći da podnese.
LJUBICA: Opet jadna klonula joj glava,
Hoće našu muku da prespava.
DARA: Spavala bih i ja kad bih mogla,
da nisam ovako iznemogla.
LJUBICA: Zatrpana brda i nebesa
Od kolone promrzlih telesa.
Iscepani, guravi i gladni
Vučemo se po stradiji jadni.
Kad će more, pita tužna svita.
Nema mora, Daro, na vidiku,
Čuješ samo vapaje i riku.
DARA: A pred nama kao tepih crveni se sneg,
to je našeg pada krvavi beleg.
LJUBICA: Arnauti vidim naumiše
Da iskrvarimo što možemo više.
Smilja se opet skljoka. Žene je podižu. Trljaju je, šamaraju. Smilja se opet prene iz bunila. Opet sedne na onaj kamen gde su sve tri do sada sedele. Tupo gleda u Daru i Ljubicu.
SMILJA: Zaspala? Opet?
Ove dve klimnu sa saosećanjem.
SMILJA: E, moja Smiljo, prava je divota
što si prespavala pola svog života.
DARA: Ćuti, Smiljo, bolje...
Počela je nova muka da nas kolje.
SMILJA: Posle svih meseci ove naše nesreće,
sumnjam da postoji prokletstvo još veće.
LJUBICA: Ima, Smiljo...
Tek sad beda dolazi po svoje
A žrtve će nove da se broje
Našima su uslov postavili
Da bi novu borbu preskočili
I u borbi časnoj izginuli
Da predaju žensku čeljadiju...
SMILJA: Šta kažeš, bre?
DARA (Smilji): Razbudiću taj tvoj pogled snen...
Tražili su da nas vode kao ratni plen.
SMILJA: More, idi. Ti se šališ sa mnom.
DARA: Ne šalim se. Naši nisu pristali.
Sada će da otpočne novi pokolj po ovoj bestragiji.
SMILJA: To se moja glava sa mnom igra zbog hladnoće.
Kome normalnom bi to palo na pamet?
LJUBICA: Ne veruješ, pošto ti se drema,
Da normalnih ovde više nema.
SMILJA: Jao, majko, što li se probudih?
Kud se jadna osvanuti usudih!
Ljudstvo nam je desetkovano,
odrpano, skapalo, ogolelo,
bolesno, promrzlo i nesvesno.
U snegu mesto tragova svud su zubi naši,
pobiće nas Arbanasi kao da smo vaši.
LJUBICA: I mi ćemo izginuti s njima
Zatrće nam seme kao psima
Preostati više niko neće
Da Srbiju brani od zle sreće.
Veliko je to njihovo čojstvo
Kosturima spremaju umorstvo.
Arnauti jako dobro znaju
Nikad naši neće da nas daju.
DARA: A mi ćemo, hude žene,
opet s konca biti obljubljene.
LJUBICA: Prokleta je naša sudba kleta
Čast se gubi sred snežnoga smeta,
Prokleta je sudba srpske žene
U ratu joj mladost tužno vene.
Videste li Maru, kost i koža,
S arnautskog pobegla je noža,
A kroz kožu što od gladi bridi
U trbuhu dete joj se vidi.
Ko nju pita kako će da rodi
Dok po ovoj bestragiji 'odi.
Ko da brine za nju i za dete
Kad sneg mrtvog muža joj pomete?
Prijava/registracija

Facebook   Instagram   Tiktok