Zoran Gaši - Radio psiha

[Braca]

Zoran Gaši

Radio psiha

Lica:

MARIJA – starija gospođa, živahna i predusretljiva prema Ani
ANA – mlada devojka, početak tridesetih godina, slepa, razmažena, ležerna i nemarnog odevanja sa željom da to ne bude
MUŠKARAC SA NOŽEM U LEĐIMA – čovek ranih srednjih godina, mali i zdepast
NEDA – gospođa srednjih godina, obučena u garderobu iz 60-tih godina i sa manirima 60-tih
LEA – mlada devojka sa dvadesetak godina obučena u garderobu iz 60-tih i sa takvim manirima
TESLA – čovek srednjih godina, ležeran u pokretima i govoru
MARKONI – srednjih godina, debeo
ZEČICA – žena tridesetih godina, punija, ali veoma atraktivna
DOKTORICA – žena srednjih godina, obučena u lekarsku garderobu, crvene boje, lisičjeg lica, vrlo koketna, svesna svoje lepote, ležerna u govoru

I SCENA

(Mrak i uključen televizor koji emituje reklame ubrzani snimak. Ispred televizora je pet isključenih radio aparata (starije proizvodnje). Kada publika uđe u salu, na scenu ulazi hroma devojka sa cipelom velikog đona i uključi radio aparate, svaki posebno emituje različit radio program. Neki samo krče. To traje 1' do 1'5'', a onda sve nestane, i muzika i svetlo. Na sceni se pali šibica, ženska osoba pali cigaretu i puši. U međuvremenu se uključi TV, ona lagano ustaje, sa štapom i lepo obučena odlazi do televizora i isključi ga, nastavlja da puši. Obilazi radio aparate, ovlaš ih zagleda, dolazi do mesta odakle je krenula i završava pušenje cigarete. Gasi se svetlo. Muzika.
Na titlu piše: Kasno proleće, nekoliko minuta iza ponoći.
Na sceni jedan dvosed, jedna fotelja i drvo. Na dvosedu žena u poluležećem stavu. Na fotelji druga ženska osoba sedi.)
ANA: Još si tu?!
MARIJA: Zar sam trebala nekud da odem?
ANA: Imam osećaj da uvek nekud odlaziš!
MARIJA: Zar misliš da bih te sada ostavila?!
ANA: Ne znam! Možda preterano verujem ljudima.
MARIJA: Ja nisam makar ko, ti to dobro znaš. Zapalimo još po jednu
(Njih dve pale cigaretu, a sa poda ustaje Čovek s nožem u leđima i odlazi sa scene.)
MARIJA: Sve je dobro prošlo!
ANA: Niko te nije video?!
MARIJA: Ne, samo Bog, a u ovom slučaju će oprostiti.
ANA: Mora mi oprostiti. (I brizne u plač.)
MARIJA: Smiri se. Nije on ni prvi ni poslednji. (Počne da je ljubi, miluje i mazi.) Mi već sada imamo svoje malo kućno groblje.
(Ana se osmehuje, prihvata Marijine poljupce.)
ANA: Da, malo kućno groblje. Malo muško kućno groblje.
MARIJA: Hajde da ti promenim majicu?!
(Marija skida Ani krvavu belu majicu i daje joj drugu.)
MARIJA: Da li je bio grub prema tebi? Da li te je čupao? Da li ćeš sutra imati modrice po rukama i nogama? Da li te je vezao? Udarao po licu?
ANA: Ne, ne, bio je dobar, iscrpljujuće nežan.
MARIJA: Zašto je moralo ovako da se završi?
ANA: Zar misliš da se završilo?!
MARIJA: Recimo, kako ti kažeš!
ANA: Ne kako ja kažem, nego kako jeste.
MARIJA: Hoćeš da kažeš da si ga prepoznala?
ANA: U prvi mah ne, vladao je situacijom! Donosio je ukusna jela, nabavljao belgijsku čokoladu, mirisao. O, Bože, kako je divno mirisao, na more!
MARIJA: Na more?
ANA: Na more, na borovinu, na štok od kuće, na pismo, na čaršav, na Veneciju.
MARIJA: Ti nikada nisi bila u Veneciji!
ANA: Pa šta! Ja dobro znam kako Venecija miriše.
MARIJA: Da li te je fotografisao?
ANA: Fotografisao? Ne znam!
MARIJA: Ovde su neke fotografije, razbacane. Ne vidim dobro. Upaliću stonu lampu!
(Marija uključi stonu lampu. Na velikom platnu vidi se mrtvački sanduk u kome leži Ana. Kako Marija lista fotografije, tako se fotografije sa sahrane prikazuju na platnu.)
MARIJA: On te je ipak fotografisao!
(Pokazuje se jedna fotografija na kojoj je Marija.)