R. Plaović, M. Đoković - Kad je sreda - petak je

[Braca]

Radomir Plaović - Milan Đoković

Kad je sreda - petak je

Tragikomedija u dva čina s prologom i epilogom

Dešava se u Beogradu 1939.
Prvi i drugi čin u kući kod Stanojevića, prolog i epilog u Stanojevićevoj advokatskoj kancelariji

LICA:
DOKTOR, bivši docent, sada radi kod advokata Stanojevića. Blizu četrdeset.
STANOJEVIĆ, mlad advokat, bivši đak doktorov, sada njegov principal. Bistar, okretan, spretan u poslovima, bez mnogo skrupula. Oko trideset godina.
JOVANOVIĆ, indistrijalac, preko pedeset godina, snažan, sirov poslovan čovek.
ŽIKA, Jovanovićev nećak i njegov sekretar. Oko dvadeset pet godina.
TETKA Stanojevićeva, pedesetih godina, dobro držeća, elegantna. Žena od akcije.
PRIJATELJICA Stanojevićeva, profesionalna koketa, promućurna, sa humorom, neodređenih godina.
SEKRETARICA Stanojevićeva, intelektualka tridesetih godina.
ŽENA okrivljenog bravara.

Prolog

Advokatska kancelarija. Nameštaj običan, kancelarijski: pisaći sto, za daktilografkinju sa pisaćom mašinom, dve-tri fotelje sa stočićem. Jedna vrata vode u Stanojevićev kabinet, druga u čekaonicu.
DOKTOR (šeta: u ruci mu beležnica i pisaljka: izdiktirao je jedan deo teksta koji sekretarica otkucava: sa dizanjem zavese čuje se kloparanje pisaće mašine): Dobro... dobro... Tačka! Nov red... A sad, gospodo sudije, da završim. Na žalost, slovo zakona, pisanih zakona, sputava vas u donošenju odluke, ali ja apelujem na vaše shvatanje onog drugog, nepisanog zakona, zakona ljudske savesti, i zakona čovečnosti, zakona više pravde, po kojem optuženi nije kriv i ne može biti kriv. Molim vas, dakle, da mom klijentu uzmete u obzir sve okolnosti koje sam ovde izneo i da mu dosudite najblažu kaznu koju zakon dopušta, a to znači i najpribližniju pravdi... Tačka! Tako... tako...
SEKRETARICA: Je li to kraj?
DOKTOR (razmišljajući): Dobro, neka bude... Sutra ću još jedanput pregledati... To je kraj.
SEKRETARICA (vadi iz mašine tabak): Zašto se ti uzbuđuješ kad diktiraš?
DOKTOR: Pa zar je mogućno ostati ravinodušan?
SEKRETARICA: Pa da ... ovaj slučaj je zbilja uzbudljiv. Ali ti se uzbuđuješ kad god diktiraš odbrane.
DOKTOR (gotovo čudeći se): Valjda je nemogućno drukčije. Ili shvatiti sve, primiti sudbinu čoveka koga zastupaš za svoju, ili uopšte ne raditi. Naš advokatski posao može da se radi i drukčije. Ali u tom slučaju od njega ostaje samo spekulacija, možda i korist. A gde je onda osećanje da čovek odužuje nekakav svoj dug zajednici?
SEKRETARICA: Ali paragraf ipak rešava stvari bez uzbuđenja.
DOKTOR (gorko): Paragraf!... To je ili nož sa dve oštrice ili paradoks. To je crno i belo složeno ujedno. Mrtav po svojoj neumitnosti i svirepo živ po svojim posledicama: on seče i one koji ga primenjuju i one nad kojima se primenjuje. Zar je jedan sudija ili advokat stao pred svojim osećanjem i uverenjem i morao da postupi sasvim suprotno, zato što ga je na to naterao paragraf?
SEKRETARICA: Prirodno, ali ja bih ipak volela kad bi se ti malo više štedeo.
DOKTOR: Zašto da se štedim?
SEKRETARICA: Sebe radi... (Pogleda ga.) ... i mene radi.
DOKTOR: Samo takva uzbuđenja mogu da me raduju.
SEKRETARICA: Samo to?
DOKTOR: U poslu...
SEKRETARICA: A izvan posla - ništa ti ne donosi radosti?
DOKTOR: Razumljivo - ti..
SEKRETARICA: Ali ja hoću da te imam više nego što te ima posao.
DOKTOR: Ti imaš i mene i moj posao. Zar to ne osećaš?
SBKRETARICA: Više tvoj posao nego tebe.
DOKTOR: Možda ja grešim... Da tebe ovo ne zamara?
SEKRETARICA: A ne! Samo ja bih volela da imamo malo više vremena za sebe. Mi smo ceo dan ovde zajedno, a sve to vreme ne stignemo ni četiri reči da kažemo jedno drugome.
DOKTOR: Mi najviše možemo da kažemo jedno drugom u zajedničkom poslu. Za mene je već odavno postalo besmisleno tražiti sadržine u životu izvan rada. Ako i ti tako ne misliš - žao mi je...
SEKRETARICA: Ti me nisi dobro razumeo. Ne bunim se ja protiv posla, ali mi smeta što te ovo sasvim iscrpljuje. Stanojević je sve svalio na tebe. Ja ne znam šta je on za poslednja dva meseca svršio u ovoj kancelariji sam. On i u sud odlazi samo kad ima da pročita odbranu koju si mu ti napisao.
DOKTOR: Ne budi žučna! Ovo što radim za mene nije teret. Stanojević je prema meni pažljiv, i to je dovoljno.

[Braca]