Miroslav Belović i Stevan Pešić - Omer i Merima

[Braca]

Miroslav Belović i Stevan Pešić

Omer i Merima

tragedija

Lica:
MERIMA
OMER
ESMA, Merimina majka
ISMETA, Omerova majka
FATIHA
IDRIZ

Nadahnuti narodnom baladom mi smo tragediju o Omeru i Merimi pisali slobodno: i u fabuli i u slikanju likova i u formi stiha. Nismo podražavali narodnu pesmu, ali smo hteli da sačuvamo njenu poeziju. Ova priča o tragičnim ljubavnicima nije vezana za vreme, ona se dogadala juče, događa se danas, a možda i sutra. Čini mi se da je u režiji najvažnije naći prirodnu i dobru ravnotežu izmedu poezije i radnje. Profesionalna radnja mogla bi da uguši svežinu poetskog izraza, a suvišno insistiranje na melodičnosti govorenja stihova moglo bi da odvuče reditelja i glumca u jedan prevaziđeni romantičarski scenski izraz. Stihove ove tragedije treba govoriti što jednostavnije i šte konkretnije, ali u isto vreme treba pronaći tananu muziku koja postoji iza reči. Reditelj može da locira dramu u prošle vekove, može da je scenografski i kostimografski potpuno osavremeni, all jedno ne sme - da ubije suštinu poezije i da izneveri nade gledalaca koji dolaze da u pozorištu vide motiv koji duboko i iz davnina živi u njima.

Miroslav Belović i Stevan Pešić

PRVA SLIKA

/na obali reke/
MERIMA: Krenuli su i ne gledajući, vidim:
obalu čun napušta. Okom duše svoje
videla sam. Krenuli su.
Tri cveta sam stavila na vodu
kojom će mi Omer doći.
Prvi - struk zumbula, to je od uroka.
Drugi - kitu ljubičica,
da mirisom reku umilostivim,
I treći cvet - karanfil rumeni,
da mi Omer brže dođe.
Ne udaraj tako, srce.
Noć i dan si preživelo, pa zar
malo još ne možeš, luda ptico?
Reklo si mi sinoć,
svanuti mi jutro neće,
a kad zora granu, novim strahom
si se uplašilo, sunce stoji, ne kreće se.
Ali i to prođe, podne stiže, a ti
umesto da mi mirno ovaj čas dočekaš,
vikalo si: sad kad ćeš ga ugledati
nikad otkucati neće.
Vidiš, ludo srce, čežnja naša
svo je vreme sagorela,
veče se spušta, željenog časa evo.
Na pola puta su sad.
O, napamet znam tu plovidbu,
i ništa mi više ne treba da znam,
sem da mi ljubljeni na sastanak hita.
Beži, dane, sakrlj se, sunce,
a ti, meseče, stara lampo, pali se:
nek svetlost tvoja čamcu krma bude
i zavesa za oči neprijateljske.
Ćuti putnik slatkom brigom obuzet,
a lađar priča o teškim vremenima,
o klimi i ratu skorom.
ne čuje dragi moj - njegovo uho i oko lepo
na ovoj su strani, kod mene na krilu.
Blizu su, još vir da prođu - ne žuri lađaru,
ne seci vodu, ne ljuti je, neka ti veslo
talas miluje. Polako vozi,
ali vozi, i pravac ne menjaj, lađaru,
O nema većeg blaga no gledati ljubljenog
kad ti u čunu mesečevom dolazi.
Sad će, sad. Pazi mi ga, reko,
nek talas tvoj zeleni, rukom materinom,
do obale njegov čun dovede.
/Ulaze Omer i Idriz/
OMER: MiLa moja!

[Braca]