Semir Gicić - Ja po svoje dođoh, a ti vidi šta ćeš!

[Braca]

Semir Gicić

Ja po svoje dođoh, a ti vidi šta ćeš!


LICA:

SVETISLAV JAKOVLJEVIĆ – odiše samopouzdanjem, iako mu sa-vest nije najčistija. Naizgled naivan i uljudan gospodin, a u suštini ote-lotvorenje pakosti.

DUBRAVKA JAKOVLJEVIĆ – njegova žena. Po količini teksta i igre njena bi uloga bila relativno glavna. Zapovedvičkog držanja, ži-vahna, okretna. Naizgled snažna ženetina, ali srčani bolesnik. Po zani-manju kasirka. Malerozna i sujeverna. Žali se na svoju sudbinu, jer je njena sudbina, sudbina njene porodice.



DUŠAN JAKOVLJEVIĆ – sin. Šta može kad mu se uvek desi da naiđe u nezgodno vreme i kaže ili uradi ono što ne treba. Večiti puber-tetlija. Po zanimanju, bez zanimanja. Po obrazovanju, bez obra-zovanja.



SANDRA JAKOVLJEVIĆ – Nosi epitet osvetnika, ali joj to nikako ne leži. Naizmenično plaha i bojažljiva, odnosno, snalažljiva i nesna-lažljiva. Da nije nje, ne bi bilo ove drame.



MALER BELAJBEG – advokat. Čovek neodređenog stasa.


ČIN PRVI

I

VREME: Današnje, dakle, teško.

MESTO: Dnevna soba porodice Jakovljević.



(U pozadini su dva velika prozora i ulazna vrata u sredini. Levo su vrata spavaće sobe, a desno sinovljeve sobe.

Dnevna soba je prostrana, uređena na srednjostaleški, klasičan način. Različiti komadi nameštaja za sedenje, daska za peglanje uz prozor, usisivač, ogledalo na zidu i mnogo nesvakidašnjih detalja protiv uroka razasutih po sobi kao što su na primer: potkovica, zečji repić i slično. Posle male pauze čuje se Dubravka kako doziva sina. Približavaju se ulaznim vratima.)

DUBRAVKA (off):

Dušane, stani, Dušane! Čuješ li šta ti pričam!?

DUŠAN (uđe):

Ne želim da te čujem, ostavi me na miru.

[Braca]