Bernard Šo - Đavolov učenik

[S.Teller]

Bernard Šo

Đavolov učenik

Prevod Stanislav Vinaver

LICA

RIČARD DADŽON
ANDERSON, sveštenik
GENERAL BERGOJN
MAJOR SVINDON
ČIKA TITUS
ČIKA VILJEM
HOKINZ, advokat
KRISTI
BRADNEL, sveštenik
NAREDNIK
GOSPOĐA DADŽON
GOSPOĐA ANDERSON
ESI
Oficiri, vojnici i najamnici engleske vojske, narod.

Događa se krajem XVIII veka, u Americi, u vreme ratova za oslobođenje.


PRVI ČIN

Zima 1777. godine. U čas najzlokobniji, kada se delio dan od crne noći, g-đa Dadžon iz Nju Hampšira, sedi u kujni, koja je u isti mah i glavno ,,boravište" u njenoj" majurskoj kući, na periferiji varoši Vesterbridža. Ona ne spada u privlačne žene. Nijedna žena ne izgleda bogzna kako posle sedenja celu noć, a lice g-đe Dadžon, čak i u gospođinim najboljim trenucima, smrknuto je, onako izbrazdano borama, kako to već jalov formalizam, i sve navike mrtvog puritanizma mogu da išaraju strastven ponos i mračnu narav. Ona je postarija matrona koja je teška rabotala i pritom ništa ie stekla, osim na svome kukavnom oskudnom domu, prevlasti i omraze, i nesposobnog glasa o časnosti i pobožnosti kod suseda, kojima su piće i raspojasanost još uvek u tolikoj meri primamljiviji od religije i ispravnosti, da dobrotu prosto smatraju, samoodricanjem. Ovaj nazor se lako širi i na druga odricanja i samopregore i najzad se uopštava kao nešto što će da obuhvati sve što je neprijatno. I tako će se g-đa Dadžon, budući da je krajnje neprijatna, smatrati za krajnje dobru. Za sve sem za prave zločinačke prestupe i ljubaznosti ma kakve vrste, ona je bezobzirna, i, sledstveno, a da to i sama ne zna, najraspusnija je žena u parohiji, blagodareći činjenici što nikad nije prekršila sedmu zapovest ili izostala jednu jedinu nedelju od presbiterijanske crkve. Godina 1777 jeste ona u kojoj su se strasti podigle usled otpadanja američkih kolonija od Engleske (većma njihovom sopstvenom težinom nego li njihovom voljom) razbuktale se da prepuknu. I sad, tu tačku ključanja engleski duh idealisao je kao ugušenje ustanka i održavanje britanskog gospodarstva, a američki duh kao odbranu slobode, otpor tiranstvu i prinošenje sebe na žrtvu, na oltar čovekovih praga. Nije nam namera da se upuštamo u tačnost tih idealisanja, dovoljno je da kažemo, bez predubeđenja, da su ona ubedila i Amerikance i Engleze o tome da je za njih najuzvišeniji zadatak naubijati se jedni drugih što više mogu, i da su vojne operacije, u tome cilju, u punome jeku i punome duku moralno podržavane s puno pouzdanja tražnjom obostranog sveštvenstva, upućenom na Boga, da blagoslovi njihovo oružje. Pod takvim okolnostima i mnoge druge žene, sem ove neprijatne g-đe Dadžon, presede celu dragu noć u čekanju novosti. I kao i nju, i njih bi pred zoru savladao san toliko, da su izložene opasnosti da se ne strovale u vatru na kujnskome ognjištu. G-đa Dadžon spava sa šalom prebačenim preko glave, noge su joj na širokoj gvozdenoj rešeci, koja je kao neki basamak prema domaćem oltaru ognjišta, nad kojim visi bakrač na golemoj kuki. Nad čađavom šporetskom pločom nadneo se pokretni ražanj. Običan kujnski sto, odmah kraj g-đe Dadžon. Na stolu sveća u kalajnom svećnjaku. Stolica na kojoj ona sedi, kao i sve ostale u sobi, niti je prevučena za sedenje, niti je farbana, ali budući da ima okrugao rešetkast naslon, a samo sedište da joj je saobraženo uglavnom linijama one koja sedi, može se, donekle, shvatiti i kao paradna, za svečane prilike. U sobi su troja vrata, jedna sa strane ognjišta, koja vode u najbolju spavaću sobu, druga sa suprotnog kraja zida, koja vode u perionicu (za sudove) i vešernicu, a kućevna vrata sa bravom, teškim ključanikom i glomaznim drvenim mandalom, nalaze se na čeonom zidu, između prozora koji je u sredini i ugla koji je do vrata od spavaće sobe. Prema jednoj daščici sa kukama, koja se nalazi između vrata i prozora, mogao bi misaoni posmatrač da nasluti da su domaći muškarci izišli, jer ne vise ni kaputi ni šeširi na kukama. A sa druge strane prozora visi o ekseru sat, sa belim drvenim brojčanikom, crnim gvozdenim tegovima i mesinganom šetalicom. Između sata i ugla, stoji na oniskom stočiću zaključan veliki orman pun prostačke grnčarije. Sa strane naspram ognjišta, između vrata i ugla, nalazi se bestidno ružna sofa, od konjske dlake, naslonjena uz zid. Jedan jedini pogled bačen na njenu površinu pokazao bi da g-đa Dadžon nije sama. Devojka od svojih 16 ili 17 godina pala je po sofi od sna. Ona je divlje, zastrašeno stvorenje, crne kose i mrke kože. Njena kratka haljina iscepana je, sva je oveštala, izmrljana jagodama, i nije bog zna kako čista. Visi o njoj sa slobodom koja, kad se uzmu u obzir mrke noge i bosa stopala, ne daje visoko mišljenje o izobilju njenog donjeg rublja. Iznenada neko kuca na vrata, ali ne toliko jako da bi probudio spavače. Zatim već kucanje koje nešto malo smeta g-đi Dadžon. Najzad neko proba bravu, našto gospođa namah skače.
G-ĐA DADŽON (preteći) De, zašto ne otvaraš vrata? (Ona vidi da je devojka zaspala i u jedu viče) Uh za boga miloga! Ta to je... (drmusa je) dig se, dig se, čuješ li ti mene?
ESI (seda) Šta je?
G-ĐA DADŽON Dig se, i da te je stid, bezdušni stvore, grešnice jedna, kad možeš da se tako uspavaš, a ovamo ti se ni otac u grobu nije ohladio.
ESI (još iza sna) Nisam htela, same su mi se oči...
G-ĐA DADŽON (prekida je) Naragano, puna si izgovora, poznato nam je već. Oči se sklopile! (Surovo, kako se lupa ponavlja) Zašto ne ustaješ i ne otvaraš stricu? Dosta sam ga se načekala, celu bogovetnu noć. (Ona je grubo vuče sa sofe) De! Moram sama da otvorim, slaba vajda od tebe. Hajde bar malo tu vatru potakni.
Esi unezverena i zaplašena ide vatri i meće panj. G-đa Dadžon odmandaljuje vrata i otvara, u tmulu kujnu ulazi malo svežine i mnogo studi jutarnjeg praskozorja, a takože i njen drugi sin, Kristi.
KRISTI (debeljušan, priglup, riđ, okrugla lica, mladić od svoje 22 godine, umotan u kariran pled-šal i siv vrskaput. On juri cvokoćući ka vatri i ostavlja g-đi Dadžon da zatvori vrata. Kod vatre) Fff! Ala je ladno! (Smotri Esi i blesavo gleda u nju) Ej, ko si ti?
ESI (u zazoru) Esi...
G-ĐA DADŽON A imaš šta i da je pitaš. (Esi) Idi u svoju sobu, dete, i lezi kad nemaš savesti da ostaneš budna. Priča o tebi nije prikladna ni za tvoje rođene uši.

[S.Teller]

[S.Teller]