Zigmund Krasinjski - Nebožanska komedija

[S.Teller]

Zigmund Krasinjski

Nebožanska komedija

S poljskog preveo
Dr Krešimir Georgijević

LICA
(Sastavio prevodilac)

MUŽ (grof Henrik) — Mladenac
ŽENA (grofica Marija) — Mlada
ANĐEO ČUVAR
HOR ZLIH DUHOVA
SVEŠTENIK
ZAO DUH
DEVOJKA (Glas Devojčin)
PRVI GOST
DRUGI GOST
TREĆI GOST
ČETVRTI GOST
OTAC BENJAMIN
KUM
KUMA
JEDAN GOST
SLUGA
LEKAROVA ŽENA
GLAS ISPOD PODA, SA STROPA, S DESNE STRANE, S LEVE STRANE
LEKAR
ORĆO (najpre od deset, pa od četrnaest
godina) — JEŽI STANISLAV (sin gro[fov)]
FILOZOF
DAME
KAVALIRI
MEFISTO
ORAO
LEKAR
ROĐAK
DRUGI ROĐAK
TREĆI ROĐAK
SLUŽAVKA
DADILJA
POKRŠTENIK
HOR POKRŠTENIKA
LEONARD
PANKRACI
HOR (slobodnih ljudi)
DEVOJKA
PRVI LAKEJ
DRUGI LAKEJ
SOBAR
HOR LAKEJA
HOR MESARA
BJANKETI, general
ZANATLIJA
HOR SELJAKA
GOSPODAR (plemić)
PROLAZNIK
DRUGI PROLAZNIK
TREĆI PROLAZNIK
UBICA
DRUGI UBICA
HOR UBICA
DEVICA, prva, druga, treća
HERMAN
HOR DEVOJAKA
HOR SVEŠTENIKA
HOR FILOZOFA
SIN FILOZOFOV
HOR ARTISTA
HOR DUHOVA IZ ŠUME
NAORUŽANI SLUGA
JAKOV, sluga
HOR SVEŠTENIKA
PRVI GROF, DRUGI GROF, TREĆI GR[OF]
NADBISKUP
BARON
KNEZ
HOR GLASOVA U PODZEMLJU
JEDAN GLAS IZ PODZEMLJA
VOJNICI
GROF, KNEZ, BARON
ZAPOVEDNIK ODREDA
GOSPODA, SENATORI, PLEMSTVO,
ŽENE, DECA, VOJNICI
GLAVNE OSOBE U I DELU: Muž, Žen[a,] Devojka, Kum
GLAVNE OSOBE U II DELU: Muž, Orć

GLAVNE OSOBE U III DELU: Pankrac[i,] Leonard, Pokrštenik; kolektiv
GLAVNE OSOBE U IV DELU: Muž, Orć[o,] Pankraci, Leonard; kolektiv


Greškama nagomilanim od predaka dodali su ono što nisu poznavali preci njihovi — neodlučnost i strah; i dogodilo se zatim da ih je nestalo s lica zemaljskog, i iza njih ostade veliko ćutanje.
Bezimeni

To be or not to be, that is the question.
Hamlet

DEO PRVI
Zvezde su ti oko glave, a pod nogama valovi morski; na valovima juri pred tobom duga i razbija maglu — i sve što vidiš, tvoje je: obale, gradovi, ljudi pripadaju tebi. Nebo je tvoje. Ništa nije ravno slavi tvojoj.
Ti donosiš tuđim ljudima neizreciva uživanja, vezuješ srca i razvezuješ ih kao venac, igračku prstiju svojih — nateruješ suze i sušiš ih osmehom, i nanovo ga skidaš s usta na jedan časak, na nekoliko časaka, katkada zauvek. — Ali šta sam osećaš? Šta sam stvaraš? Šta sam misliš? Kroz tebe teče struja lepote, ali ti sam nisi lepota. Teško tebi, teško tebi! Dete koje plače na krilu materinu, cvet u polju koji ne zna o mirisima svojim, ima više zasluge pred Gospodom od tebe!
Odakle si došla, prazna senko, koja navešćuješ svetlost, a ne znaš je, nisi je videla, a nećeš ni videti? Ko te je stvorio u gnevu ili ironiji svojoj? Ko ti je dao ništavni život, život tako zavodnički da možeš izgledati kao anđeo samo jedan trenutak pre no što ogrezneš u blatu, pre no što se počneš kao gmizavac vući po blatu i gušiti se u njemu? — Tebi i ženi jedan je početak.
Ali i ti stradaš, iako tvoj bol neće ništa stvoriti, ni za šta neće poslužiti. Ječanje i poslednjeg bednika ide među tonove nebeskih harfi, a tvoja očajanja i uzdasi padaju u bezdan, gde ih hvata đavo i veselo upliće u laži i obmane svoje, ali će se Gospod jednom oglušiti i njih, kao što su se one oglušile o Gospoda.
Pa ipak, ja se ne žalim na tebe, poezijo, majko lepote i spasenja. Samo je onaj nesrećan koji mora da te spominje ili da te oseća u iskonskim svetovima ili u onima koji treba da nestanu, jer ti upropašćuješ samo one koji su se posvetili tebi, koji su postali živim glasovima tvoje slave.
Neka bude blagosloven onaj u kome prebivaš, kao što Bog prebiva u svetu: nevidljiv, neopažen, u svakom deliću svojem sjajan i velik, Gospod pred kojim se svako biće klanja i govori:
"On je tu prisutan". Takav će te nositi kao zvezdu na čelu svojem, a neće se od milosti tvoje odvajati bezdanom reči. On će voleti ljude i ustrajaće kao čovek među braćom svojom. A ko te ne bude sačuvao do kraja, ko te pre vremena izneveri i izda ljudima za prazno uživanje, tome ćeš prosuti nekoliko cvetova na glavu i odvratiti se od njega, a on će se igrati uvenulim cvetkama i celoga života plesti sebi mrtvački venac. — NJemu i ženi jedan je početak.
ANĐEO ČUVAR: Mir ljudima dobre volje! Neka bude blagosloven onaj među živim stvorovima koji ima srce — on još može biti spasen. Ženo dobra i čedna, pojavi se za njega — i dete neka se rodi u domu vašem! (Leti dalje.)
HOR ZLIH DUHOVA: Na put, na put, aveti, letite k njemu! Napred, na čelu, leti ti, senko naložnice, koja je juče umrla. Ti si se u magli osvežila i u cveće obukla! Device, ljubavnice pesnikova, leti napred!
Na put i ti, slavo, stari orle, ispunjen u paklu, skinut s koca na koji te je u jesen obesio lovac! Leti i širi svoja krila, velika i izbledela od sunca, iznad glave pesnikove!
Izići iz naših podruma, trula sliko raja, delo Velzevuvovo; zalepićemo rupe i prevući lakom, a zatim, čarobnjačko platno, uvij se u oblak i leti pesniku, prostri se oko njega, opkoli ga pećinama i vodama, naizmenično noću i danju. Majko prirodo, okruži pesnika!
SELO
Crkva; iznad crkve lebdi Anđeo čuvar.
ANĐEO ČUVAR: Ako doveka održiš zakletvu svoju, bićeš mi bratom u liku Oca nebeskog. (Nestaje.)
UNUTRAŠNJOST CRKVE
Svedoci — voštanica na oltaru
SVEŠTENIK (venčava): Pamtite ovo!
(Mladenci. ustaju — Muž stiska ruku Ženinu i predaje je rođaku — svi izlaze, a on sam ostaje u crkvi.)
MUŽ: Stupio sam u zemaljski brak, jer sam našao onu o kojoj sam sanjario. Kletva na moju glavu ako je kada prestanem voleti!
ODAJA PUNA GOSTIJU
(Igranka — muzika — sveće — cveće. — Mlada igra valcer i posle nekoliko okretaja staje, slučajno susreće Muža u gomili ljudi i naslanja glavu na njegovo rame.)
MLADOŽENJA: Kako si mi lepa u svojoj posustalosti! Na kosama tvojim su cveće i biseri u neredu — gubiš se od stida i umora... O, večno, večno bićeš pesmom mojom!
MLADA: Biću ti vernom ženom, kako je to majka rekla, kako mi to srce govori. Ali tu ima toliko ljudi — tako je tu vruće i bučno ...
MLADOŽENJA: Idi i poigraj još jednom, a ja ću tu stajati i gledati te, kao što sam ne jednom u mislima gledao prolebdele anđele.
MLADA: Poći ću, kad hoćeš, ali mi već nedostaje snage ...
MLADOŽENJA: Molim te, ljubavi moja.
(Ples i muzika.)
MRAČNA NOĆ
ZAO DUH (u liku Devojke, leteći):
Još nedavno sam u taj isti čas jurila po zemlji — sada me gone đavoli i nateruju da se prikazujem sveticom.
(Leti iznad vrta.) Cveće, kidaj se i leti u kosu moju! (Leti iznad groblja.)
Oj svežino i rumenilo umrlih devojaka, što ste razliveni u zraku i letite iznad grobova njihovih, spustite se na jagodice moje!
Tu spava jedna crnka — senke kovrdžica njenih obesite se na moje čelo! Pod tim kamenom ugasla su dva oka plava — ovamo, k meni dođite, u mene neka uđe vatra što je gorela u njima! Iza te rešetke gori stotinu sveća — tu su danas kneginju pokopali; haljino atlasna, kao mleko bela, otkini se od nje! Kroz rešetke leti haljina k meni, lepršajući kao ptica — a onda dalje, dalje!
SPAVAĆA SOBA
(Noćna svetiljka stoji na stolu i blago osvetljava Muža koji spava pored Žene.)
MUŽ (kroz san): Odakle dolaziš, odavno već neviđena i neslušana? Kao što voda teče, tako teku stope tvoje, dva talasa bela — na slepoočnicama tvojim je svetiteljski mir... Sve što sam sanjao i voleo našlo se u tebi! (Budi se.) Gde sam ja to? Ah, pored žene svoje! To je moja žena. (Zagleda se u nju.) Mislio sam da si ti moj san, a eto, posle dugo vremena vratilo se ono i različno je od tebe. Ti si dobra i mila, ali ona... Bože, šta to vidim na javi!...
DEVICA: Izneverio si me! (Nestaje.)
MUŽ: Neka bude proklet čas u koji sam uzeo ženu i u koji sam ostavio draganu iz mladih dana, misao svojih misli, i dušu svoje duše! ...
ŽENA (budi se): Šta se dogodilo? Zar je već dan? Jesu li kola došla? Ta mi treba danas da obavimo mnoge stvari.
MUŽ: Još je gluva noć. Spavaj — spavaj mirno.
ŽENA: Možda se ne osećaš dobro, dragi moj? Ustaću i dati ti etera.
MUŽ: Spavaj!
ŽENA: Kaži mi, dragi, šta ti je, jer je glas tvoj neobičan, a obrazi ti gore.
MUŽ (dižući se): Treba mi svežeg zraka. Ostani tu, zaklinjem te Bogom da ne ideš za mnom — ne ustaj, kažem ti još jednom! (Izlazi.)
VRT NA MESEČINI
Iza ograde crkva
MUŽ: Od dana venčanja svojega spavao sam snom čoveka koji je odrveneo, snom proždrljivaca, snom fabrikanta Nemca uz svoju ženu Nemicu. Čitav svet oko mene usnio je, kao da je zaspao slično kao i ja — obilazio sam rođake, lekare, išao po dućanima, a sada kad treba da mi se rodi dete, brinem se o dojilji. (Na tornju izbija dva sata.)
Ovamo, moja nekadašnja carstva, puna ljudi i života, koja ste pod okriljem misli mojih, slušajte nadahnuća moja! Nekada je zvuk noćnog zvona bio lozinkom vašom (Hoda i lomi ruke). Bože, jesi li ti zaista sam posvetio vezu dva tela? Jesi li ti sam odredio da je ništa neće moći raskinuti, iako se i duše odbiju od sebe i pođu svaka na svoju stranu, a tela, kao dva leša, ostanu jedno pored drugog?
Opet si pored mene — o moja — o moja! Uzmi me sa sobom! Ako si varka, ako sam te ja izmislio, i ti se stvorila iz mene i sada mi se otkrivaš, neka onda i ja budem jedno priviđenje, neka i ja postanem magla i dim, da bih se sjedinio s tobom!
DEVOJKA: Pođeš li za mnom, kog dana da doletim po tebe?
MUŽ: Svakog časa sam tvoj.
DEVOJKA: Pamti to!
MUŽ: Ostani tu — ne rasplinjuj se kao san! Ako si ti lepota nad lepotama i misao nad ovim mislima, zašto ne traješ duže od jedne želje, od jedne misli? (Otvara se prozor na susednoj kući.)
ŽENSKI GLAS: Dragi moj, hladnoća noćna pašće ti na grudi. Vrati mi se, najdraži moj, jer mi je samoj teskobno u ovoj crnoj velikoj sobi!
MUŽ: Dobro — odmah ... Duh je nestao ali je obećao da će se vratiti, a onda zbogom, vrtiću, i kućice, i ti, koja si stvorena za vrt i kuću, ali ne za mene!
GLAS: Smiluj se — sve je hladnije pred zoru.
MUŽ: A dete moje! O, Bože! (Izlazi.)
SALON
Dve sveće na klaviru — kolevka sa zaspalim detetom u kutu. — Muž, zavaljen na stolici, prekrio oči rukama. — Žena za klavirom.
ŽENA: Bila sam kod oca Benjamina; obećao je da će doći prekosutra.
MUŽ: Hvala ti.
ŽENA: Poručila sam kod poslastičara nekoliko torti, jer si ti verovatno mnogo gostiju pozvao na krštenje; torte će biti od čokolade, s monogramom Ježija Stanislava.
MUŽ: Hvala ti.
ŽENA: Hvala Bogu što će se već jednom svršiti taj obred te će naš ORĆO postati potpuni hrišćanin, jer, iako je već kršten vodom, činilo mi se uvek da mu nešto nedostaje. (Ide prema kolevci.) Spavaj, dete moje! Sanjaš li već nešto kad si zbacio sa sebe pokrivač? Evo, tako — lezi sada tako! ORĆO mi je danas nemiran. Mali moj, lepi moj, spavaj!
MUŽ (u stranu): Zaparno je — vruće — biće oluje. Tamo će uskoro udariti grom, a ovde će pući srce moje.
ŽENA (vraća se, seda za klavir, svira i prekida, opet počinje svirati i opet prestaje): Ni danas, ni juče, ah, Bože moj, već čitavu nedelju, čitave tri nedelje, mesec dana ima kako mi ni reči nisi rekao — a svi koje vidim kažu mi da rđavo izgledam...
MUŽ (u stranu): Došao je čas — ništa ga neće zadržati. (Glasno) Čini mi se, naprotiv, da dobro izgledaš.
ŽENA: Tebi je svejedno, jer me ti i ne gledaš; okrećeš se kad ulazim, kriješ pogled kad sedim blizu tebe. Juče sam bila na ispovesti i sećala se svih svojih greha, ali nisam mogla naći ništa čime sam te mogla uvrediti.
MUŽ: Nisi me uvredila.
ŽENA: Bože moj, Bože!
MUŽ: Osećam da sam dužan da te volim.
ŽENA: Ubijaš me tim izrazom "dužan sam" — ah, bolje ustani i kaži "ne volim" — bar ću onda znati sve — sve! (Skače i uzima dete iz kolevke.) Ne napuštaj bar njega, a ja ću se žrtvovati tvome gnevu! Dete moje voli — dete Henriče! (Pada na kolena.)
MUŽ (dižući je): Ne slušaj šta ja govorim! Dolaze mi često trenuci neraspoloženja — čame ...
ŽENA: Jednu reč te samo molim, jedno obećanje samo: reci mi da ćeš ga uvek voleti!
MUŽ: I tebe i njega — veruj mi!
(LJubi je u čelo, a ona ga grli — utom se čuje grmljavina, odmah zatim muzika, akord za akordom, sve žešće.)
ŽENA: Šta je to? (Stiska dete na grudi.)
(Muzika prestaje.)
DEVOJKA (ulazi): O moj dragi, donosim ti blagoslov i uživanje — pođi za mnom!
O moj dragi, odbaci zemaljske veze kojima si sputan! Ja dolazim iz novog sveta, bez kraja i bez noći. Ja sam tvoja.
ŽENA: Sveta Bogorodice, pomozi mi! — To bledo priviđenje, ugašene oči kao da su mrtve, i glas je kao škripa kola na kojima se vozi mrtvac.
MUŽ: Čelo ti je vedro, kosa ti je isprepletena cvećem, o draga...
ŽENA: Mrtvački pokrov pada joj u krpama s ramana...
MUŽ: Svetlost se širi oko tebe! Da čujem još jednom glas tvoj — pa onda neka me nestane!
DEVOJKA: Ta koja te zadržava je varka. NJen život je ništavan, njena je ljubav kao list koji nestaje meću hiljadama uvelog lišća — ali ja sam neprolazna.
ŽENA: Henriče, Henriče, zaštiti me, ne daj me! Osećam miris sumpora i grobni zadah.
MUŽ: Ženo od gline i blata, ne budi ljubomorna, ne opadaj, ne huli! Gledaj, to je prva misao Božja o tebi, ali ti si pošla za zmijinim savetom i postala si ono što jesi!
ŽENA: Neću te pustiti!
MUŽ: O draga, napuštam kuću i idem s tobom! (Izlazi.)
ŽENA: Henriče, Henriče! (Onesvešćuje se i pada s detetom — opet grmljavina).
KRŠTENJE
Gosti — Otac Benjamin — Kum — Kuma — Dojkinja s detetom — Na kanabetu Žena — u pozadini Sluga.
PRVI GOST (tiho): Čudna stvar, gde li je grof nestao?
DRUGI GOST: Zadržao se negde, ili piše.
PRVI GOST: A gospođa bleda, neispavana, nikome ne govori ni reči.
TREĆI GOST: Današnje krštenje podseća me na bal, na koji je pozvao goste domaćin koji je uoči toga dana prokockao vilu, pa sada prima goste s usiljenom ljubaznošću.
ČETVRTI GOST: Napustio sam divnu kneginjicu, došao sam ovamo, nadajući se da će biti bogat doručak, a kad tamo, kako kaže Sveto pismo, plač i škrgut zuba!
OTAC BENJAMIN: Ježi Stanislave, primaš li sveto pomazanje?
KUM i KUMA: Primam.
JEDAN OD GOSTIJU: Gledajte, ustala je i korača kao da je u snu.
DRUGI GOST: Raširila je ruke pred sobom i, povodeći se, ide prema sinu.
TREĆI GOST: Šta kažete? Dajmo joj ruku, jer će se inače srušiti.
OTAC BENJAMIN: Ježi Stanislave, odričeš li se đavola i njegove oholosti?
KUM i KUMA: Odričem se.
JEDAN GOST: Pst — slušajte!
ŽENA (stavljajući ruke na glavu deteta): Gde je tvoj otac, ORĆO?
OTAC BENJAMIN: Molim da me ne prekidate...
ŽENA: Blagosiljam te, ORĆO, blagosiljam te, dete moje. Budi pesnik, da bi te otac tvoj voleo i da te se jednom ne bi odrekao!
KUMA: Ali dopusti, Marisja ...
ŽENA: Ti ćeš biti dostojan svoga oca, steći ćeš ljubav njegovu — pa će on tada oprostiti materi tvojoj.
OTAC BENJAMIN: Zaboga, gospođo grofice!
ŽENA: Proklinjem te ako ne budeš pesnik! (Onesvešćuje se — iznose je sluge.)
GOSTI (svi uglas): Nešto neobično se dešava u ovoj kući. Hajdemo, hajdemo odavde!
(U međuvremenu završava se obred — uplakano dete odnose u kolevku.)
KUM (pred kolevkom): Ježi Stanislave, tek što si postao hrišćanin i član ljudskog društva, a posle ćeš postati građanin i uz pomoć roditelja i milošću Božjom odličan činovnik. Imaj uvek na umu da domovinu treba voleti i da je čak lepo poginuti za domovinu ... (Svi izlaze).
LEP KRAJ. — BREGOVI I ŠUME — U DALJINI PLANINE
MUŽ: Za tim sam težio, za to sam se dugo godina molio i najzad sam blizu ovojem cilju. LJude sam ostavio daleko iza sebe. Neka tamo svaki mrav trčkara i igra se svojom slamkom, a kad je ostavi, neka skače od besa ili umire od žalosti.
GLAS DEVOJČIN: Ovuda — ovuda! (Prolazi.)
PLANINE I PROVALIJE IZNAD MORA. GUSTI OBLACI — BURA.
MUŽ: Kud mi je nestala? Odjednom se rasplinuše jutarnji mirisi, vreme se natmurilo. Stojim na ovom vrhu, poda mnom je provalija, a vetrovi strahovito huče.
GLAS DEVOJČIN (iz daleka): Ovamo, mili moj!
MUŽ: Koliko je već daleko, a ja neću moći preći preko provalije!
GLAS (u blizini): Gde su krila tvoja?
MUŽ: Zli duše, što mi se podsmevaš? Prezirem te!
DRUGI GLAS: Na hridi najviše planine, tvoja je velika, besmrtna duša, koja je mogla jednim mahom preleteti nebo — na umoru — i jadna, moli tvoje noge da ne pođeš dalje. Velika duša — veliko srce!
MUŽ: Pokažite mi se, uzmite na sebe lik koji bih mogao slomiti i srušiti! Ako se vas uplašim, onda neka se ni nje nikada ne domognem!
DEVOJKA (na drugoj strani provalije): Uhvati se za ruku moju i poleti!
MUŽ: Šta se to dešava s tobom? Cvetovi otpadaju od slepoočnica tvojih i padaju na zemlju, i čim je se dotaknu, gmižu kao gušteri, plaze kao zmije ...
DEVOJKA: Mili moj!
MUŽ: Zaboga, vetar ti je s ramena skinuo haljinu i pokidao je u krpe.
DEVOJKA: Što oklevaš?
MUŽ: Kiša ti curi s kose — gole kosti ti vire iz grudi!
DEVOJKA: Obećao si — zakleo se!
MUŽ: Munja joj je spalila zenice!
HOR ZLIH DUHOVA: Stara, vraćaj se u pakao! Zavela si veliko i ponosno srce, ponos ljudi i samoga sebe. — Veliko srce, idi za svojom dragom!
MUŽ: Bože, hoćeš li me kazniti zato što sam poverovao da je Tvoja lepota za čitavo nebo viša nego lepota ove zemlje, kazniti za to što sam jurio za njom i mučio se za nju dok nisam postao igračka u rukama đavola?
ZLI DUH: Slušajte, braćo, slušajte!
MUŽ: Kuca poslednji čas. Bura zavija u crnim vihorima — more udara o hridi i diže se prema meni — nevidljiva sila gura me sve dalje — i sve bliže... Odostrag mi je na ramena zaselo mnoštvo ljudi i gura me u provaliju...
ZLI DUH: Radujte se, braćo, radujte!
MUŽ: Uzaludno je boriti se! Čari provalije me vuku — u duši mojoj je vrtoglavica... Bože, neprijatelj tvoj pobeđuje!
ANĐEO ČUVAR (iznad mora): Umirite se, valovi morski, stišajte se!
U ovom času na glavu deteta tvoga teče voda sveta!
Vraćaj se kući i ne greši više!
Vraćaj se kući i ljubi dete svoje!
SALON S KLAVIROM
Ulazi Muž. — Sluga sa svećom ide za njim.
MUŽ: Gde je gospođa?
SLUGA: Gospođi grofici nije dobro...
MUŽ: Bio sam u njenoj sobi — prazna je.
SLUGA: Gospodine grofe, to je zato što gospođa grofica nije tu...
MUŽ: A gde je ona?...
SLUGA: Odvezli su je juče ...
MUŽ: Kamo?
SLUGA: U ludnicu. (Beži iz sobe.)
MUŽ: Čuj, Marija, možda se ti samo šališ, sakrila si se negde, da me kazniš? Odazovi se, molim te — Marija, Marisja!
Ne, niko se ne odaziva. Jane! Katarina! Čitav ovaj dom je zamro, onemeo.
Onu kojoj sam prisegao vernost i sreću gurnuo sam među one koji su već prokleti na ovom svetu. Sve čega sam se dotakao, uništio sam, i na kraju ću uništiti samoga sebe. Da li me je pakao samo zato pustio da bih nešto duže bio njegova živa slika na zemlji?
Na kakvo će uzglavlje ona danas položiti glavu svoju? Kakvi će je glasovi okružiti u noći? Zavijanje i pevanje ludaka! Vidim je: čelo, na kojem je uvek svetlela spokojna, pozdravna, prijateljska misao, sada je oborila, a misao je svoju poslala u neznane predele, možda za mnom, i luta jadna i plače...
GLAS ODNEKUD: Stvaraš dramu.
MUŽ: Ha, moj đavo se odaziva! (Trči k vratima i otvara ih širom.) Tatarina mi osedlajte! — Ogrtač moj i pištolje!
LUDNICA U PLANINSKOM PREDELU — UNAOKOLO PARK
LEKAROVA ŽENA (sa zavežljajem ključeva stoji na vratima): Možda je gospodin rođak grofičin?
MUŽ: Prijatelj sam njenog muža, on me je ovamo poslao.
LEKAROVA ŽENA: Znate, nema mnogo nade za nju. Moj muž je otputovao; on bi vam to bolje objasnio. Dovezli su je prekjuče — bila je u grčevima. — Kako je vrućina! (Briše lice). Imamo mnogo bolesnika, ali nijedan nije tako teško bolestan kao ona. Zamislite, gospodine, taj zavod nas stoji oko dvesta hiljada. Eno, kakav je samo pogled na planine! Ali gospodin je, kako vidim, nestrpljiv. Dakle, nije istina da su joj muža noću ugrabili jakobinci? Izvolite!
SOBA
Na prozoru rešetke — nekoliko stolica. — postelja. — Žena na kanabetu
MUŽ (ulazi): Hoću da budem s njom potpuno sam.
GLAS IZA VRATA: Moj muž bi se ljutio kad bi...
MUŽ: Pustite me na miru (Zatvara za sobom vrata i ide prema ženi.)
GLAS SA STROPA: U okove ste bacili Boga. Jedan je već umro na krstu — ja sam drugi Bog, takođe meću krvnicima.
GLAS ISPOD PODA: Na giljotinu glave kraljeva i gospode! Od mene počinje sloboda naroda!
GLAS S DESNE STRANE: Padajte na kolena pred kraljem, gospodarom svojim!
GLAS S LEVE STRANE: Kometa na nebu već svetli — približava se dan strašnoga suda.
MUŽ: Poznaješ li me, Marija?
ŽENA: Prisegla sam ti vernost do groba.
MUŽ: Hodi — pruži mi ruku! Otići ćemo.
ŽENA: Ne mogu da ustanem. Duša je napustila telo moje, i ušla u glavu.
MUŽ: Dopusti, ja ću te izneti!
ŽENA: Pričekaj još neki trenutak, pa ću postati dostojna tebe.
MUŽ: Kako to?
ŽENA: Molila sam se tri noći, i Bog me je uslišio.
MUŽ: Ne razumem te.
ŽENA: Otkako sam te izgubila, nešto se u meni promenilo. "Gospode Bože" — govorila sam i udarala se u prsa — "pošalji na mene duh poezije!" I trećega dana ujutru postala sam pesnik.
MUŽ: Marija!...
ŽENA: Henriče, nećeš me više prezirati! Puna sam nadahnuća! Uveče me više nećeš napuštati!
MUŽ: Nikada, nikada!
ŽENA: Pogledaj me! Zar nisam postala jednaka tebi? Sve ću shvatiti, razumeti, iskazati, odsvirati, ispevati. More, zvezde, oluju, boj... Da — zvezde, oluju, more — ah, izmaklo mi je još nešto: boj. Moraš me odvesti u boj — da ga vidim i opišem. Leš, pokrov, krv, talas, rosu, mrtvački sanduk.
U beskrajnosti ću se utopiti i kao ptica u njoj plavetnilo ću krilima razvejati i leteći nestati u crnom ništavilu.
MUŽ: Prokletstvo — prokletstvo.
ŽENA (grli ga i ljubi u usta): Henriče moj, Henriče, kako sam srećna!
GLAS ISPOD PODA: Tri kralja ubio sam svojim rukama — još deset ih ima, i sto popova koji služe misu.
GLAS S LEVE STRANE: Trećina sunca se zamračila — zvezde počinju da se spotiču na putevima svojim — jao — jao.
MUŽ: Za mene je došao sudnji dan.
ŽENA: Razvedri čelo, jer ćeš me inače opet ražalostiti. Šta ti nedostaje? Čuj, još ću ti nešto reći.
MUŽ: Govori, sve ću ispuniti.
ŽENA: Tvoj sin biće pesnik.
MUŽ: Šta?
ŽENA: Na krštenju sveštenik mu je dao prvo ime — pesnik, a drugo znaš — Ježi Stanislav. To je moje delo — ja sam blagoslovila i proklela — on će biti pesnik. Ah, kako te volim, Henriče!
GLAS SA STROPA: Oprosti im, oče, jer ne znaju šta čine!
ŽENA: Onaj boluje od čudnog ludila — zar ne?
MUŽ: Od najčudnijeg.
ŽENA: On ne zna šta govori, ali ja ću ti reći šta bi bilo kad bi Bog poludeo. (Hvata ga za ruku.) Svi svetovi lete sad dole, sad gore — svaki čovek, svaki crv viče: "Ja sam Bog!" — i svakog časa jedan za drugim umire — gase se komete i sunca. Hristos nas više neće izbaviti — on je uzeo krst ovoj i bacio ga u provaliju. Ne čuješ li kako se taj krst, nada miliona ljudi, razbija o zvezde, lomi, puca, raspada se u komadiće, a sve niže i niže tako da je veliki oblak postao od ivera njegovih? Sveta Bogorodica se još jedina moli, i zvezde, njene službenice, još je ne napustiše — ali i ona će poći onamo kuda odlazi čitavi svet.
MUŽ: Marija, možda hoćeš da vidiš sina?
ŽENA: Ja sam mu prikačila krila, poslala ga u svet da bi se napojio svim što je lepo, strašno i uzvišeno. On će se jednom vratiti i obradovati te. Ah!
MUŽ: Je li ti zlo?
ŽENA: U glavi mi je neko obesio svetiljku, koja se njiše — nepodnošljivo.
MUŽ: Marija moja najdraža, budi spokojna kao što si i pre bila.
ŽENA: Ko je pesnik, ne živi dugo.
MUŽ: Hej, u pomoć, u pomoć! (Upadaju žene i lekarova žena.)
LEKAROVA ŽENA: Dajte pilule, praškova... Ne, ne, ništa čvrsto, bolje neku tečnost. Malgosja, trči u kućnu apoteku! — Vi ste svemu tome krivi — muž će me izgrditi.
ŽENA: Zbogom, Henriče!
LEKAROVA ŽENA: To je gospodin grof lično?
MUŽ: Marija, Marija! (Grli je.)
ŽENA: Dobro mi je, jer umirem uz tebe. (Spušta glavu.)
LEKAROVA ŽENA: Kako je crvena! Udarila joj je krv u mozak!
MUŽ: Ali neće joj biti ništa?
(Ulazi Lekar i približava se kanabetu.)
LEKAR: Od nje nema više ništa — umrla je.
DEO DRUGI
Zašto, dete, ne jašeš na štapu, ne igraš se lutkom, ne ubijaš muve, ne nabadaš na čiode leptire, ne valjaš se po travi, ne uzimaš kradom poslastice, ne zalevaš suzama sva slova od A do Z? Kralju muva i leptirova, prijatelju pajaca, vragolane mali, zašto si tako sličan anđelčiću? — Šta znače tvoje plave oči, oborene, pa ipak žive, pune uspomena, iako ti je tek nekoliko proleća prešlo preko glave? Zašto čelo naslanjaš na bele ručice i kao da sanjariš, a zašto ti je glavica opterećena mislima, kao cvet rosom?
A kada se zarumeniš, zaplamtiš kao stolisna ruža, i zabacujući unazad svoje uvojke, pogledom pođeš prema nebu — reci šta onda čuješ, šta vidiš, s kime se tada razgovaraš? Jer se na tvojem čelu pojavljuju borice kao najtanje niti, koje se ispredaju s nevidljiva klupka — Jer se u očima tvojim sija iskra koju niko ne razume — a dadilja tvoja plače, i zove te, i misli da je ne voliš, a poznanici i rođaci zovu te i misle da ih ne poznaješ. Jedino tvoj otac ćuti i mrko gleda, dok mu se u oku ne pojavi suza i onda opet nekuda nestane.
Lekar te je uhvatio za bilo, brojao otkucaje i izjavio da si nervozan. Kum ti je doneo kolačića, potapšao te po ramenu i prorekao da ćeš biti građanin velikog naroda. Došao je profesor i opipao tvoju glavu i rekao da imaš sposobnost za egzaktne nauke. — Prosjak, kome si u prolazu ubacio groš u šešir, obećao ti je lepu ženu na zemlji i krunu na nebu. — Priskočio je vojnik, zgrabio te i podigao uvis, viknuvši: "Bićeš pukovnik!" — Ciganka je dugo gledala u tvoj desni i levi dlan, i ništa nije mogla pročitati, pa je uzdišući otišla ne htevši uzeti dukata. — Hipnotizer ti se prstima unosio u oči, dugim prstima ti je kružio ispred lica i prestrašio se, jer je osetio da se sam uspavljuje. — Sveštenik te je pripremao za prvu ispovest, i sam je hteo da klekne pred tobom kao pred ikonom. — Slikar je došao jednoga dana kad on bio ljut i udarao nožicama o pod, i naslikao te kao đavolčića i postavio te na sliku Sudnjeg dana meću proklete duhove.
Međutim, ti rasteš i postaješ sve lepši, ali ne od one mlečne i jagodne svežine detinjstva, nego od lepote čudnih, neshvatljivih misli, koje ti valjda dolaze s drugog sveta, jer iako su ti oči često ugašene i lice potamnelo, prsi upale, ipak se svako ko te vidi zaustavlja i govori: "Kakvo lepo dete!" — Kad bi cvet koji vene imao dušu od vatre i nadahnuće s neba, kad bi na svakom listu koji se naginje prema zemlji anđeoska misao ležala umesto kaplje rose, cvet bi taj bio sličan tebi, dete moje. Možda su postojali takvi pre Adamova izgnanstva.
GROBLJE
Muž i ORĆO stoje pored jedne grobnice s gotskim stubovima i kulama.
MUŽ: Okini šešir i moli se za dušu matere svoje!
ORĆO: Zdravo Marijo, milosti puna, kraljice nebesa, gospodarice svega što cveta na zemlji, po poljima i pored potoka...
MUŽ: Zašto menjaš reči molitve? Moli se kao što su te naučili, za majku koja je pre deset godina baš u ovaj čas umrla.
ORĆO: Zdravo Marijo, milosti puna, Gospodin s tobom; blagoslovena među anđelima, i svaki od njih, kad ti prolaziš, skida sa krila svojih jednu dugu i baca pod noge tvoje. — Ti si na njima kao na valovima...
MUŽ: ORĆO!
ORĆO: Kad mi te reči dolaze same od sebe i bole me u glavi, pa ih, oče, moram izreći.
MUŽ: Ustani! Takva molitva ne ide Bogu! Ne sećaš se majke — ne možeš je ni voleti.
ORĆO: Viđam vrlo često majku.
MUŽ: Gde, mali moj?
ORĆO: U snu, to jest ne baš potpuno u snu, nego onda kad upravo hoću da zaspim, na primer prekjuče.
MUŽ: Dete moje, šta ti to govoriš?
ORĆO: Bila je vrlo bleda i slaba.
MUŽ: A je li ti šta govorila?
ORĆO: Činilo mi se da hoda po nekoj velikoj i ogromnoj tami, a ana sama sva bela, i govori:
Ja lutam svuda,
ja svuda dopirem
gde su krajevi sveta
gde je pev anđela, —
i za tebe skupljam
oblika mnoštvo,
o dete moje!
Misli i nadahnuće.
I od duhova viših,
i od duhova nižih,
boje i prelive,
zvukove i zrake
skupljam za tebe,
da bi ti, sinko moj,
bio takav kakvi su na nebu,
i da bi te otac tvoj
uvek voleo.
Vidiš, oče, sećam se od reči do reči. Dragi tata, ja ne lažem.
MUŽ (naslanja se na stub grobnice): Marija, zar hoćeš da rođeno dete uništiš, da me dvema smrtima opteretiš... Šta ja to govorim? Ona je negde na nebu, tiha i mirna kao za života na zemlji! To se samo priviđa jadnom dečaku.
ORĆO: I sada čujem glas njen, ali je ne vidim.
MUŽ: Odakle? S koje strane?
ORĆO: Kao da dolazi iza one dve tise, na koje padaju zraci sunca na zalasku.
Ja ću napojiti
usta tvoja
zvukom i snagom,
čelo ću ukrasiti
trakom vedrine,
i ljubavlju majčinom
probudiću sve u tebi
što su ljudi na zemlji,
anđeli na nebu,
nazvali lepotom —
da bi otac tvoj,
sine moj,
tebe voleo!
MUŽ: Da li poslednje misli pred smrt prate dušu, ako ona ode i na nebo? Može li duh biti u isti mah srećan, svet i pometen umom?
ORĆO: Glas majčin sve je slabiji, nestaje upravo iza zida kosturnice, eno — tamo — ona još ponavlja:
O sine moj
da bi otac tvoj
tebe voleo!
MUŽ: Bože, smiluj se detetu našem, koje si, čini se, u gnevu svojem osudio na ludilo i na preranu smrt. Gospode, ne oduzimaj razum svojim stvorenjima, ne napuštaj svetinje koje si sam sebi sagradio! Pogledaj na muhe moje i anđelčića toga ne šalji na muke paklene! Mene si bar obdario snagom da mogu izdržati navalu misli, strasti i osećanja, ali njega? Dao si mu telo slično paučini, koje će rastrgati svaka veća misao. O Gospode Bože — o Bože!
Već deset godina nisam imao mirnoga dana. Okružio si me mnogim ljudima, koji su mi želeli sreće, zavideli mi i čestitali — poslao si na mene čitav grad bolova i varljivih slika, i predosećanja, i snova. Milost svoju udelio si razumu mome, ali ne i srcu. Dopusti mi da u miru volim svoje dete, i neka zavlada mir između Stvoritelja i stvorenoga! Sine, prekrsti se i hajde za mnom! Počivaj u miru! (Odlaze.)
ŠETALIŠTE
Dame s pratiocima — Filozof — Muž
FILOZOF: Ponavljam da je to moje čvrsto i slobodno uverenje da dolazi vreme oslobođenja žena i crnaca.
MUŽ: Imate pravo.
FILOZOF: I predstoje velike promene u ljudskom društvu u celini i u pojedinostima — iz čega izvodim opet oslobođenje ljudskoga roda kroz krv i uništenje starih oblika.
MUŽ: Tako vam se čini?
FILOZOF: Slično kao što se zemljina kugla čas ispravlja čas naginje na svojoj osi zbog svojih brzih okretaja...
MUŽ: Vidite li ono trulo drvo?
FILOZOF: S mladim lišćem na donjim grančicama?
MUŽ: Da. — Šta mislite, koliko će još godina izdržati?
FILOZOF: Šta ja znam! Godinu, dve dana.
MUŽ: Ipak je danas isteralo nekoliko novih listića, mada mu korenje sve više trune.
FILOZOF: Pa šta onda?
MUŽ: Ništa — samo to da će se ono jednoga dana srušiti i raspasti na ugljen i pepeo, jer ni stolar neće moći da ga upotrebi.
FILOZOF: Pa nije o tome reč.
MUŽ: Ipak, to je slika tvoja, i svih tvojih, i stoleća tvojega, i teorija tvojih. (Prolaze.)
KLANAC U BRDIMA
MUŽ: Mnogo godina sam radio da pronađem poslednju reč ovih nauka, uživanja i misli — i pronašao sam — grobnu prazninu u srcu svojem. Poznajem sva osećanja po imenu, ali nikakve čežnje, nikakve vere i ljubavi nema u meni, samo nekoliko slutnji luta u toj pustinji: o sinu mojem da će oslepeti — o društvu u kojem sam odrastao da će se raspasti — i patim tako strašno kao što je Gospod Bog blažen sam u sebi, sam zbog sebe.
GLAS ANĐELA ČUVARA: LJubi one koji pate, koji su gladni, koji očajavaju, ljubi bližnje svoje, tvoje bedne bližnje, i bićeš spasen!
MUŽ: Ko se to javlja?
MEFISTO (prolazeći): Sluga pokoran. Volim katkada da zaustavljam putnike darom koji je priroda usadila u mene. Govorim iz trbuha.
MUŽ (dižući ruku do šešira): Slično lice video sam negde na bakrorezu.
MEFISTO (u stranu): Grof ima dobro pamćenje. (Glasno) Hvaljen budi...
MUŽ: Na veki vekova — amin.
MEFISTO (ulazeći među stene): Ti i tvoja glupost.
MUŽ: Jadno dete, zbog krivica oca i ludila majke osuđeno si na večnu slepoću — bez strasti, živeći samo u mašti, ti si sena anđela koji preleće, koji je bačen na zemlju i luta u ništavnosti svojoj. — Neki golemi orao uzneo se iznad mesta s kojeg je nestao onaj čovek.
ORAO: Zdravo da si — zdravo!
MUŽ: Leti k meni, sav crn. Šum njegovih krila čini se kao zviždanje hiljade kugla u boju.
ORAO: Sabljom svojih otaca bori se za njihovu čast i moć!
MUŽ: Raskrilio se iznad mene — pogledom zmije zvečarke pije mi zenice. Ha, razumem te!
ORAO: Ne ustupaj, ne ustupi nikada, a tvoji neprijatelji, podli neprijatelji tvoji, srušiće se u prah.
MUŽ: Zbogom ostaj među stenama, u kojima nestaješ. Bilo šta bilo, laž ili istina, pobeda ili propast, ja verujem tebi, poslaniče slave. Prošlosti, budi mi u pomoći! A ako se duh tvoj vratio u krilo Božje, neka se opet od njega odvoji, stupi u mene, postane misao, sila i čin! (Odgurne zmiju.)
Beži, odvratni gmizavče! Kao što sam zbacio tebe, i kao što za tobom niko u celoj prirodi neće zažaliti, tako će se svi oni srušiti u provaliju, i niko za njima zažaliti neće, i imena ostati neće, i nijedan oblak neće se na svom putu okrenuti da bi pogledao na toliko sinova zemljinih koji ginu zajedno.
Oni najpre, potom ja.
Plavetnilo beskrajno, ti obavijaš zemlju, zemlju koja je malo dete što škrguće zubima i plače, ali ti ne dršćeš, ne slušaš je, ti ploviš u svoju beskrajnost.
Majko prirodo, zdravo! Ja te napuštam da bih se pretvorio u čoveka: idem da se borim s braćom svojom!
SOBA
Muž — Lekar — ORĆO
MUŽ: Ništa mu nisu mogli pomoći — u vas polažemo poslednju nadu.
LEKAR: To je za mene osobita čast...
MUŽ: Kaži gospodinu kako se osećaš.
ORĆO: Više ne mogu prepoznati, tata, ni tebe ni toga gospodina. Iskre i crne niti lete ispred očiju mojih;
katkada se iz njih odvoji nešto kao tanušna zmija — i onda neki žut oblak, koji leti uvis, pada dole, a iz njega iskače duga — i to me ništa ne boli.
LEKAR: Stanite, gospodine Ježi, u senku! Koliko imate godina? (Gleda mu u oči.)
MUŽ: Napunio je četrnaest.
LEKAR: Sada se okrenite prema prozoru!
MUŽ: Dakle?
LEKAR: Kapci divni, beonjača sasvim čista, sve žilice u redu, mišići zdravi. (Orću) Ne brinite se ništa — doskora bićete zdravi kao i ja. (Mužu) Nema nikakve nade — pogledajte, gospodine grofe, i sami u zenice — ne reagira na svetlost. Potpuno oslabljenje očnog nerva.
ORĆO: Magla mi pokriva ove — sve.
MUŽ: Zaista — zenice raširene, sive, bez života ...
ORĆO: Kada spustim kapke, više vidim nego otvorenih očiju.
LEKAR: Misao mu je uništila telo. Postoji opasnost od katalepsije.
MUŽ (odvodeći Lekara na stranu): Sve što zatražite — pola imetka dajem.
LEKAR: Potpuna dezorganizacija ne može se više dovesti u red.
(Uzima štap i šešir.)
Sluga pokoran gospodina grofa! Moram ići da skinem jednoj gospođi mrenu s očiju.
MUŽ: Smilujte se, nemojte nas još ostavljati!
LEKAR: Možda vas zanima ime te bolesti?
MUŽ: I nema nikakve nade, nikakve nade?
LEKAR: Grčki se naziva: anaurozis. (Odlazi.)
MUŽ (stiskajući sina na grudi): Ali ti još nešto vidiš?
ORĆO: Čujem ti glas, oče.
MUŽ: Gledaj kroz prozor, tamo je sunce, divno nebo!
ORĆO: Mnogo likova mi se priviđa između zenice i kapaka — gledam viđena lica, poznata mesta — pročitane listove iz knjiga.
MUŽ: To još vidiš?
ORĆO: Da, očima duše, ali ove su mi se ugasile.
MUŽ (pada na. kolena. — Tajac)
Pred kim sam klekao — pred kim treba da se žalim na nepravdu koja je nanesena mome detetu? (Ustajući) Bolje je ćutati! Bog se smeje našim molitvama, a đavo proklinjanju!
GLAS ODNEKUD: Tvoj sin je pesnik — šta tražiš više?
Lekar — Kum
KUM: Zaista, to je velika nesreća — biti slep.
LEKAR: I vrlo neobično u tako mladim godinama.
KUM: Bio je oduvek slabašan, a i mati mu je umrla od nečega sličnog...
LEKAR: Od čega?
KUM: Recimo tako — razumete me — falila joj je jedna daska u glavi.
(Ulazi Muž)
MUŽ: Oprostite što sam vas pozvao tako kasno, ali ima već nekoliko dana kako se moj jadni sin budi uvek oko dvanaest sati, ustaje i govori u snu. Molim vas, pođite za mnom.
LEKAR: Hajdemo! Vrlo sam radoznao da vidim taj fenomen.
SPAVAĆA SOBA
Služavka — Rođaci — Kum — Lekar — Muž
ROĐAK: Tiho!
DRUGI ROĐAK: Probudio se, a nas ne čuje.
LEKAR: Molim vas da bude mir.
KUM: To je veoma čudna stvar.
ORĆO (dižući se): O Bože, Bože!...
ROĐAK: Kako polako korača ...
DRUGI ROĐAK: Kako je samo skrstio ruke na grudima!
TREĆI ROĐAK: Ni trepnuo nije okom — tek što malo otvara usta, a ipak iz njih izlazi oštar, otegnut glas.
SLUŽAVKA: Isuse Hriste!
ORĆO: Dalje od mene, tmino nebeska! Ja sam se rodio kao sin svetlosti i pesme! Šta hoćete od mene, šta tražite od mene?
Neću vam se predati, iako je moj vid odleteo s vetrovima i juri negde kroz vasionu — ali on će se jednom vratiti, obogaćen svetlošću zvezda, i u očima mojim raspaliće plamen.
KUM: Isto kao i pokojnica — bunca, a sam ne ana šta. Stvar je vrlo zanimljiva.
LEKAR: Slažem se s vama!
DADILJA: Prečista Devo Čenstohovska, uzmi moje oči pa ih daj njemu!
ORĆO: Majko moja, molim te, majko moja, pošalji mi sada slike i misli da bih unutrašnjim životom mogao živeti, da bih stvorio drugi svet u sebi, jednak onom koji sam izgubio.
ROĐAK: Šta misliš, brate? Ne zahteva li ta stvar sazivanje porodičnog veća?
DRUGI ROĐAK: Čekaj — tiho!
ORĆO: Ne odgovaraš mi? O majko, ne napuštaj me!
LEKAR (Mužu): Moja dužnost je da govorim istinu.
KUM: Tako je — to je dužnost — i vrlina lekarova, gospodine doktore!
LEKAR: Vaš sin je duševno bolestan, što je povezano s neobičnom rastrojenošću živaca, a to katkad izaziva, da tako kažem, stanje sna i jave u isti mah, stanje slično onom koje očigledno ovde srećemo.
MUŽ (u stranu): Bože, čuješ li, on mi prenosi tvoje odluke.
LEKAR: Hteo bih pero i mastilo. — Gerasi laurei

• dva grama, i tako dalje, i tako dalje ...

MUŽ: Naći ćete u onoj sobi. Molim vas, svi iziđite.
GLASOVI, IZMEŠANI: Laku noć — laku noć — do viđenja! (Izlaze.)
ORĆO (budeći se): Žele mi laku noć! Govorite o dugoj noći, možda o večnoj noći, ali ne o dobroj, ne o srećnoj!
MUŽ: Osloni se na mene, odvešću te do postelje.
ORĆO: Oče, šta sve to znači?
MUŽ: Pokrij se dobro i mirno spavaj, jer lekar kaže da će ti se vratiti vid.
ORĆO: Ne osećam se dobro. San su mi prekinuli nečiji glasovi. (Zaspi.)
MUŽ: Neka blagoslov moj počiva na tebi! Ništa ti više ne mogu dati — ni sreće, ni svetlosti, ni slave — a kuca čas kad ću se morati boriti, raditi s nekoliko ljudi protiv mnoštva. Gde ćeš ti biti, sam samcit usred sto nevolja, slep, nemoćan, dečače i pesniče u isti mah, jadni pevaču bez slušalaca, koji dušom živiš izvan granica zemaljskih, a telom si prikovan za zemlju — o ti nesrećni, najnesrećniji od anđela nebeskih, o ti, sine moj!
DADILJA (na vratima): Gospodin doktor moli da dođete.
MUŽ: Dobra moja Katarina, ostani uz malog! (Izlazi.)

[S.Teller]