Leonid ANdrejev - Anatema

[S.Teller]

Леонид Андрејев

Анатема

трагични комад у седам слика

Превод: Новица Антић

ЛИЦА:
НЕКО КО ЧУВА УЛАЗЕ
АНАТЕМА
ДАВИД ЛАЈЗЕР
СУРА, његова супруга
НАУМ и РОЗА, њихова деца
ИВАН БЕСКРАЈНИ, трговац
СОЊКА ЛИМУН, трговкиња
ПУРИКЕС, трговац
УЧИТЕЉ ПЛЕСА
МЛАДИ ГОСПОДИН
СТАРИЈИ ГОСПОДИН
ВЕРГЛАШ
ПУТНИК
АВРАМ ХЕСИН
УПЛАКАНА ЖЕНА
ЖЕНА СА ДЕТЕТОМ
ПИЈАНАЦ
СОЊКИНА ДЕВОЈЧИЦА
ЛАЈБКЕ
МУЗИЧАРИ, СЛЕПЦИ и НАРОД

СЛИКА ПРВА

Сцена представља пустињу, дивљи предео, попут падине некакве планине која се бескрајно уздиже у небо. У дубини сцене, на средини планине су огромна, закључана Гвоздена врата, која својом тежином као да притискају земљу. Ова врата представљају границу појмљивог света. Иза Гвоздених двери обитава Почетак сваког живота, Велики разум васељене. У подножју врата, чврсто се ослањајући на дугачак мач, стоји, не померајући се, Неко ко чува улазе. Огрнут је широким плаштом, који својом непокретношћу, наборима и падовима, делује као даје исклесан у камену. Лице му скрива тамна капуљача, и он сам је највећа тајна. Једини снажан, Он је заштитник земље, стражари на граници двају светова. Он је двојак: споља човек, по својој суштини, Он је дух. Посредник између два света, он је сличан огромном штиту који привлачи и на себи збира све стреле сву пажњу, све молбе, све наде, прекоре и увреде. Носилац два принципа, Он своје изражавање одева у ћутњу, сличну ћутњи Гвоздених двери, али и у људску реч.
Међу стењем, плашљиво и дивље се осврћући, промаља се Анатема, тако се зове Неко које одан заклетви. Привија се уз сивкасти крш, и сам сив, шбак и опрезан; као змија која тражи легло, он се бешумно прикрада Неком ко чува улазе, маштајући да ће га изненадним нападом победити. Али, и сам се уплашио сопствене дрскости; усправивши се, смеје се, изазивачки и злобно. Затим седа на стену и, трудећи седа изгледа слободно и независно, баца камичке пред ноге Неког који чува улазе; лукав је, прикрива сопствени страх маском дрскости и безобразлука. На слабом светлу, сивом и безбојном, његова глава делује огромна: нарочито је велико његово куполасто чело избраздано борама јалових размишљања и нерешених, вековних питања. Анатемина ретка брадица потпуно је седа; поседела је, тачније, посивела и његова коса, некада црна као катран, сада чудно разбарушена. Покрети су му нервозни; он помно покушава да прикрије вечити, јалови немир и ужурбаност који га прождиру. И, уподобивши се поноситом и природном миру Некога који чува улазе, он заузима позу шрде величине, али, већ следећег минута, у заморном трашњу за нечим што му вечито узмиче, он се увија у немим грчевима, као црв под ногама. У својим питањима он је брз и љутит, као вихор који брзину и јарост црпе из вечитог ковитлања, али увлачећи у себе мале предмете он се развејава у судару са зидом ћутања.

[S.Teller]

[S.Teller]