Čik pogodi

[pitalica]

  Čik pogodi odakle je ovaj citat?
''Poslovni čovek podiže glavu:
- Već pedeset četiri godine živim na ovoj planeti, a samo su mi tri puta smetali.
Prvi put, pre dvadeset dve godine jedan gundelj koji je pao neznano otkuda. Pravio je užasnu buku, te sam načinio četiri greške u sabiranju. Drugi put, pre jedanaest godina, imao sam napad reume. Ne vežbam dovoljno. nemam vremena da dangubim. Znate, ja sam ozbiljan. Treći put... evo! Rekao sam, dakle, petsto jedan milion...
- Milion čega?
Poslovni čovek shvati da uopšte nema nade da će ga ostaviti na miru:
- Milion onih stvarčica koje ponekad vidimo na nebu.
- Muva!
- Ma ne, onih stvarčica koje blistaju.
- Pčela?
- Ma ne! Onih zlatnožutih stvarčica u koje besposličari zure i sanjare. Ali šta se mene tiče, ja sam ozbiljan! Nemam vremena za sanjarenje.
- A! Zvezda!
- Upravo to. Zvezda.''

[Micko]

-I, sta ti radis sa pet stotina miliona zvezda?
-Pet stotina jedan milion sest stotina dvadeset dve hiljade sedam stotina trideset i jedan. Ja sam ozbiljan covek, i tacan.
-I sta radis s tim zvezdama?
-Sta radim sa njima?
-Da.
-Nista. One su moje.
-Zvezde su tvoje?
-Da.
-Ali ja sam vec video jednog kralja koji...
-Kraljevi nemaju svojine. Oni "vladaju" nad necim. A to je velika razlika.
-Cemu ti to sluzi sto su zvezde tvoje?
-To me cini bogatim.
-A cemu ti sluzi sto si bogat?
-Da kupim druge zvezde, ako ih neko pronadje.
"Ovaj ovde, rece u sebi mali princ, rasuduje pomalo kao pijanica."
Medutim, on mu postavi jos neka pitanja:
-Kako zvezde mogu biti necije?
-Pa cije su one? odgovori mrzovoljno poslovni covek.
-Ne znam. Nicije.
-Onda su moje, posto sam ja prvi na njih pomislio.
-Zar je to dovoljno?
-Naravno. Kad nadjes dijamant koji nije niciji, on je tvoj. Kad pronades ostrvo koje nije nicije, ono je tvoje. Kad ti nesto prvom padne na pamet, ti svoju misao patentiras: ona je tvoja. A ja, ja sam prisvojio zvezde zato sto nikome pre mene nije palo na pamet da ih prisvoji.
-To je istina, rece mali princ. I sta radis s njima?
-Upravljam. Brojim ih i prebrojavam, rece poslovni covek. To je tesko. Ali ja sam ozbiljan covek!
Mali princ jos nije bio zadovoljan.
-Ali ako ja imam sal, mogu ga staviti oko vrata i odneti ga. Ako imam cvet, mogu ga uzbrati i odneti. A ti ne mozes da uzaberes zvezde.
-Ne, ali mogu da ih stavim u banku.
-Sta to znaci?
-Znaci da napisem na parcetu hartije broj mojih zvezda. Zatim tu hartiju zakljucam u fioku.
-I to je sve?
-To je dovoljno!
-To je zanimljivo, pomisli mali princ. To je cak pesnicki. Ali to nije sasvim ozbiljno.
Mali princ je o ozbiljnim stvarim mislio sasvim drukcije nego odrasle osobe.
-Ja, rece on jos, imam ruzu koji svakog dana zalivam. Imam i tri vulkana koje cistim jedanput nedeljno. Jer cistim i onaj ugaseni. Nikad se ne zna. I za moje vulkane i za moju ruzu je korisno sto ih ja posedujem. Ali ti nisi koristan zvezdama...
Poslovni covek otvori usta, ali nije imao sta da odgovori, i mali princ ode.
"Odrasli su zbilja sasvim neobicni", rece jednostavno mali princ u sebi dok je putovao.

Mali Princ
Antoine de Saint-Exupéry

[Braca]

Mićko,Mićko ... To ti je Google šapnuo ... 2 za trud.

[Micko]

Sta 2!!!!! ....Minimum 10-ka.Treba nagovoriti googleta da sapne.

[pitalica]

 

Šta rećiiii? Odgovor je tačan! (APLAUZ, ti Braca ne dobacuj jer se niko više nije javio, a bez čvrstih dokaza da je prepisiv'o ne možemo mu ništa)
Upravo ste osvojili komplet ulaznica za nastupajuće praznike. Nadamo se da ćete ih iskoristiti u sreći, zdravlju i veselju! U slučaju da ste sprečeni da ulaznice iskoristite za ove praznike, iste će važiti i za sledeće. Idemo dalje, biće još vrednih nagrada!

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

"Svakim je danom učio sve više. Naučio je da ponirući punom brzinom može dohvatiti vrlo retku i ukusnu ribu što se kreće u jatu tri metra ispod površine okeana - više mu nisu bile potrebni ribarski brodići ni ustajali hleb da bi preživeo. Naučio je da spava u vazduhu za vreme dugih noćnih letova, koristeći se vetrom što je dolazio s kopna i prelazeći tako po dvesta kilometara od zalaska do izlaska sunca. Vladajući savršeno samim sobom, leteo je kroz guste morske magle i penjao se iznad njih, do blistavog vedrog neba... dok su drugi galebovi stajali na zemlji i znali jedino za sumaglicu i kišu. Naučio je da se služi vetrovima u visinama da odleti duboko u unutrašnjost i onde se pogosti ukusnim kukcima.
Sve što je nekad želeo jatu, sad je činio sam za sebe; naučio je leteti i nije mu bilo žao cene koju je platio. Džonatan je otkrio da su dosada, strah i gnev glavni razlozi zbog kojih galebovi žive kratko, a budući da se svega toga oslobodio, poživeo je zaista dugo i lepo. "

A ovaj je iz...?

[Braca]

"Ostatak života Džonatan je proveo u samoći, ali je odleteo još mnogo dalje od Dalekih Hridi. Nije ga toliko bolela samoća koliko saznanje da njegova braća nisu htela poverovati u uzvišenost letenja; nisu hteli da otvore oči i vide."

                          Galeb Dzonatan Livingston- Richard Bach

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

 
sad ti ?

[Micko]

Galeb Dzonatan Livingston- Richard Bach



Bilo je jutro i mlado se sunce zlatasalo na namreškanoj površini mirnog mora.
Milju daleko od obale iz ribarskog čamca bacali su mamce - poziv Jutarnjem jatu širio se vazduhom, sve dok mnoštvo od hiljadu galebova ne nasrne otimajući se za komadiće hrane. Započe novi radni dan.
A onde, na pučini, potpuno sam, daleko od čamca i obale, vežbao je galeb Džonatan Livingston. Na visini od trideset metara pružio je svoje opnaste nožice i uzdigao kljun silno se upinjući da krilima izvede bolno težak okret izvijenog tela. Taj okret je značio da će leteti polagano, pa je usporavao let sve dok mu vetar nije postao šapat u lice, dok okean nije postao nepomičan pod njim. Stisnuo je oči da bi usmerio pažnju, zadržao je dah, napregnuo sve snage da izvede još samo... dva-tri... santimetra... tog... okreta... A onda mu perje zaleprša, on izgubi brzinu i padne.
Kao što znamo, galebovi ne znaju za nesigurnost u letu ni za gubljenje brzine. Gubljenje sigurnosti i brzine u vazduhu za njih je sramotno i nečasno.
Ali galeb Džonatan Livingston, ne stideći se, raširi krila i ponovi onaj isti drhtav težak okret - usporavajući sve više let, još jednom izgubi brzinu - jer nije bio obična ptica.
Većina galebova ne haje da nauči nešto više do osnove letenja - kako da stigne od obale do hrane i natrag. Jer, većinu galebova ne zanima let, već jelo. A ovog galeba nije zanimalo jelo, već let. Galeb Džonatan Livingston najviše je voleo leteti.
Takav način razmišljanja, uvideo je, ne pridonosi popularnosti među pticama. Čak su i njegovi roditelji očajavali posmatrajući Džonatana kako provodi dane usamljen, uvežbavajući niske letove, eksperimentišući.
Nije mogao shvatiti zašto, na primer, pri udaljenosti od vode manjoj od polovine raspona svojih krila može ostati u vazduhu duže i s manje napora. Njegova sletanja nisu završavala uobičajenim pljuskanjem ispruženih nožica po površini vode, već dugačkim ravnim tragom što bi ga ostavljao za sobom kada bi dodirnuo površinu mora nogama čvrsto priljubljenim uz telo. Ali, kada je počeo sletati na obalu klizeći i ne odvajajući noge od tela i ostavljajući tako dug trag klizanja na pesku, njegovi su se roditelji užasavali.
- Zašto, Džone, zašto? - pitala ga je majka. - Zašto ti je toliko teško biti kao ostale ptice iz jata? Prepusti niske letove pelikanima i albatrosima. Što ne jedeš? Sine, sav si kost i perje!
- Nije važno što sam omršaveo, majko. Hoću samo da znam šta mogu u vazduhu, a šta ne, to je sve. Samo to hoću da znam.
- Slušaj, Džonatane - reče mu otac prilično nežno. - Zima tek što nije stigla. Neće više biti čamaca, a površinske će ribe zaroniti duboko. Ako već želiš učiti, proučavaj hranu i način kako možeš doći do nje. Nemam ništa protiv tvojih majstorija u vazduhu, ali znaš i sam da te to neće prehraniti. Ne zaboravi da letimo da bismo se prehranili.
Džonatan je poslušno klimnuo glavom. Nekoliko sledećih dana nastojao je da se vlada kao ostali galebovi; zaista se trudio, borio se i kričao s jatom oko gatova i ribarskih brodića i zaranjao za ostacima ribe i hrane. Ali to mu nekako nije uspevalo.
"Sve je to besmisleno" - mislio je namerno ispuštajući teško izborenu sardelu gladnom i ostarelom galebu što ga je pratio. "Sve ovo vreme mogao sam uvežbavati letenje. Toliko toga treba još naučiti!"
Nedugo zatim Džonatan se ponovo usamio. Učio je daleko na pučini, gladan i sretan.
Cilj mu je bila brzina, i već posle nedelju dana vežbanja znao je o brzini više nego ijedan živi galeb.
S visine od trista metara, zamahujući krilima najsnažnije što je mogao, munjevito se sunovratio ravno prema talasima. Tada je shvatio zašto galebovi ne zamahuju krilima pri strmom poniranju. Već za šest sekundi postigao je brzinu od sto trideset kilometara na sat, brzinu pri kojoj krila gube sigurnost kod ponovnog penjanja.
To mu se dogodilo bezbroj puta. Uz svu opreznost, leteći na granici svojih mogućnosti, gubio je kontrolu pri velikoj brzini.
Uspinje se do visine od trista metara. Punom snagom leti ravno, zatim se okreće zamahujući krilima i strmo ponire. I svaki put bi mu levo krilo zatajilo i snažno bi se zaneo nalevo, te bi se desnim krilom izvukao, a onda bi se strelovito sunovratio nadesno.
Ni ovaj put nije bio dovoljno oprezan. Deset puta je pokušao i svaki put, dostigavši brzinu od sto trideset kilometara na sat, pretvorio bi se u nekontrolisanu i uskovitlanu gomilu perja i stropoštao se u more.
"Rešenje je u tome", razmišljao je dok se voda cedila sa njega, "da treba zadržati krila potpuno nepomična pri velikoj brzini - zamahivati samo do brzine od sto kilometara, a onda ih sasvim umiriti".
Pokuša još jednom s visine od šest stotina metara, zaroni u dubinu, istegne kljun nadole, raširi i stisne krila onog časa kad pređe brzinu od sto kilometara. Zahtevalo je to silnu snagu, ali je uspeo. Za deset sekundi dostiže brzinu od sto šezdeset pet kilometara na sat. Džonatan je postigao svetski rekord u brzinskom letu za galebove!
Ali, radost je bila kratkog veka. Onog trenutka kada se pokušao izviti, onog trenutka kada je promenio nagib krila - pri brzini od sto šezdeset pet kilometara oseti udar kao od eksplozije. Džonatan prsne usred vazduha i surva se u more, koje mu se učini tvrdo poput stene.
Bila se već spustila noć - kada se osvestio plutao je po mesečinom obasjanim okeanom. Krila su mu bila teška poput olova, ali je mnogo teže podnosio neuspeh. Priželjkivao je da ga breme neuspeha odvuče na dno i da se tako sve završi.
Ali, dok je lagano tonuo, odjekne u njemu neki čudan, nepoznat glas. "Što jest, jest. Ja sam galeb. Mogućnosti su mi ograničene. Da sam stvoren da besprekorno letim, imao bih navigacione karte umesto mozga. Da sam stvoren da letim velikim brzinama, imao bih sokolova kratka krila i hranio bih se miševima, a ne ribom. Otac je imao pravo. Moram zaboraviti ovu ludost. Moram odleteti natrag svome jatu i pomiriti se s onim što jesam, jadni, ograničeni galeb".
Glas umukne, a Džonatan se saglasi s njim. Noću je galebu mesto na obali. Zarekao se sam sebi da će ubuduće biti običan galeb. Svi će biti znatno sretniji.
Umorno se otisne od tamne vode i poleti prema obali iznad same vode, sretan zbog svega što je naučio o niskim letovima.
"Ali ne", pomisli. "Više nisam ono što sam bio, moram zaboraviti sve što sam naučio. Ja sam galeb kao i svaki drugi i leteću kao i ostali". Jedva se nekako popne na visinu od trideset metara, teško mlatarajući krilima, i udari prema obali.
Osećao se bolje posle odluke da bude kao i svi drugi galebovi iz jata. Više ga ništa neće terati da uči kao do sada, neće više biti ni prkosa ni neuspeha. Bilo je prijamo ne misliti ni na šta i leteti kroz mrak prema svetlima iznad žala.
Mrak! Onaj potmuli glas najavi uzbunu. Galebovi nikada ne lete po mraku!
Džonatan se nije obazirao na to. "Baš je lepo", mislio je. "Mesec i svetla trepere u vodi, isijavaju zrakaste odbleske kroz noć, i sve je tako mirno i blago..."
Sleti! Galebovi nikada ne lete po mraku! Da si stvoren da letiš po mraku, imao bi oči poput sove. Imao bi u glavi navigacione karte! Imao bi sokolova kratka krila!
Tu u noći, na visini nešto više od trideset metara, galeb Džonatan Livingston - zatrepta. Bol i odluka začas iščeznuše.
Kratka krila! Sokolova kratka krila!
"To je rešenje! Kakva sam bio budala! Potrebna su mi samo mala kratka krila, valja ih, dakle, presaviti i leteti samo vrhovima krila! Kratka krila!
Uzdiže se do visine od šest stotina metara iznad površine tamnog mora, ne pomišljajući ni na trenutak na neuspeh ili smrt, uvuče prednje delove krila i priljubi ih uz telo i tako izloži vetru samo uzan pojas kratkih bodeža na vrhovima krila, pa zaroni strmo u dubinu.
Vetar mu je zaglušujuće hučao oko glave. Sto trideset kilometara na sat, sto šezdeset, dvesta dvadeset, i još brže... Pri brzini od dvesta šezdeset kilometara nije osećao opterećenje krila ni približno onako snažno kao nekad pri brzini od sto trideset kilometara. Sasvim blago skrenuvši vrhove krila, izvi se i sunu iznad talasa, nalik na sivo topovsko tane obasjano mesečinom.
Stisnu oči da se odbrani od vetra i obuze ga radost.
"Dvesta šezdeset kilometara na sat! I ništa! Ako se sunovratim s visine od hiljadu petsto metara, ko zna koliku bih brzinu postigao..."
Zaboravi svoje malopređašnje zavete, odnela ih je silina vetra. Čak se nije osećao kriv što je prekršio obećanje. Takva obećanja, uostalom, vrede samo za galebove što prihvataju svakodnevicu. Nekome ko je dotakao savršenstvo u učenju nisu potrebna slična obećanja.
Čim je sunce izišlo, galeb Džonatan Livingston ponovo je vežbao. S visine od hiljadu petsto metara ribarski čamci izgledalu su kao tačkice na mirnom plavom moru, a jato pri svom jutarnjem obroku izgledao je kao oblak uzvitlane prašine.
Bio je živ, jedva je primetno drhtao od oduševljenja, ponosan što je savladao strah. A onda je, bez velikih priprema, uvukao prednji deo krila, izbacio kratke, kose vrhove i sunovratio se pravo prema moru. Već na visini od hiljadu trista metara postigao je konačnu brzinu - vetar je, poput čvrstog zvučnog zida, onemogućavao dalje ubrzanje. Leteo je vratolomnom brzinom od trista devedesest šest kilometara na sat. Stegne ga u grlu pri pomisli da bi pri ovoj brzini s ispruženim krilima prsnuo i pretvorio se u milion sitnih komadića. Ali brzina je snaga, brzina je ushićenost, brzina je čista lepota.
Započe se izvijati na visini od trista metara. Vrhovi krila tresli su se i trepereli na strahovito snažnom vetru, a brodić i jato, što su mu bili baš na putu, titrali su i rasli meteorskom brzinom.
Nije se mogao zaustaviti. Nije znao ni kako da skrene pri ovakvoj brzini.
Sudar bi značio trenutnu smrt.
Zato zatvori oči.
Tog jutra, ubrzo posle izlaska sunca, galeb Džonatan Livingston prohuja posred Jutarnjeg jata brzinom od trista sedamdeset kilometara na sat, zatvorenih očiju, a vetar mu je žestoko fijukao u perje. Galeb sreće mu se ovaj put nasmešio - niko nije stradao.
Kad je ponovo uperio kljun prema nebu, još je jurio brzinom od dvesta osamdeset kilometara. Pošto je smanjio brzinu na četrdeset i najzad ispružio krila, brodić što se nalazio hiljadu dvesta metara ispod njega bio je kao tačkica na moru.
Likovao je. Krajnja moguća brzina! Galeb koji leti trista dvadeset šest kilometara na sat! Bio je to rekord, jedinstven, veliki trenutak u istoriji jata, trenutak koji označava početak novog razdoblja u Džonatanovom životu. Leteći prema svom usamljenom vežbalištu, savi krila, spreman za novi spust s visine od dve hiljade četiri stotine metara, i odluči da danas savlada skretanje.
Pomakom samo jednog perca sa vrha krila dva-tri santimetra u stranu, može se postići, shvati, glatko i široko skretanje pri vratolomnoj brzini. Međutim, pre toga je naučio, ako pri toj brzini pomakne više od jednog perca, zavrteće se poput puščanog taneta... i tako je Džonatan postao prvi galeb koji izvodi akrobatske letove.
Tog dana nije gubio vreme na razgovore s drugim galebovima - leteo je sve do sumraka. Otkrio je petlju, polagani valjak, leđni kovitlac i letenje na nož.
Kad se Džonatan pridružio jatu na obali, već se bila spustila noć. Bio je umoran i vrtelo mu se u glavi. Ipak je u svojoj ushićenosti izveo pri sletanju petlju, a trenutak pre nego što je dodirnuo tlo, valjak na razdele. "Kad saznaju", pomisli "za moj rekord, poludeće od sreće. Koliko je sad život bogatiji! To je smisao života, a ne ono sumorno vucaranje do ribarskih čamaca i nazad! Možemo se izdići iz neznanja, možemo postati vešta, pametna i savršena bića. Možemo biti slobodni! Možemo naučiti leteti!"
Godine što su bile pred njim obećavale su sreću i zadovoljstvo.
Kada je sleteo na obalu, ugleda zbor galebova i učini mu se da su sakupljeni već duže vreme. Zapravo su ga čekali.
- Galebe Džonatane Livingstone! Stani u sredinu! - Reči Starešine zazvučale su izrazito svečano. Stajati u sredini značilo je ili veliku sramotu ili veliku čast. Na taj se način iskazivala čast vođama galebova. "Naravno", pomisli, "Jutarnje jato videlo je moj rekord. Ali ja ne želim počasti. Ne želim postati vođa. Samo želim podeliti s njima svoje otkriće i upozoriti ih na nove mogućnosti za sve nas". Stupio je napred.
- Džonatane Livingstone - oslovi ga starešina - stani u sredinu - na svoju sramotu, tako da te sva braća galebovi vide!
Kao da ga je neko tresnuo daskom po glavi. Kolena su mu zaklecala, perje mu se obesilo, a u ušima mu je šumelo. "Zar ja da stojim u sredini na svoju sramotu? Nemoguće! A moj rekord? Oni to ne razumeju! To je zabuna, pogreška!"
- ...zbog svoje nepromišljene neodgovornosti - ozbiljni je glas odjekivao - zbog povrede dostojanstva i tradicije galebova...
Biti pozvan u sredinu zbog nekog sramnog čina značilo je biti odbačen iz društva galebova, prepušten samotničkom životu na Dalekim Hridima.
- ...Jednog ćeš dana, Džonatane Livingstone, shvatiti da se neodgovornost ne isplati. Život je neizvestan, i nepoznat, a mi smo stvoreni samo da jedemo i da opstanemo što duže možemo.
Galeb se nikad ne suprotstavlja zboru jata, ali Džonatan ipak digne glas:
- Neodgovornost? Braćo! - uzvikne. - Ko je odgovorniji od galeba koji pronađe i sledi smisao i viši cilj života? Hiljadu godina mučimo se da dođemo do ribljih glava, a sad imamo razloga da živimo - da učimo, da otkrivamo i postanemo slobodni! Dajte mi priliku, dopustite mi da vam pokažem šta sam naučio...
Jato je stajalo nepomično, kao ukopano.
- Bratstvo je razvrgnuto - povikaše galebovi u jedan glas i jednodušno se oglušiše i okrenuše mu leđa.
Ostatak života Džonatan je proveo u samoći, ali je odleteo još mnogo dalje od Dalekih Hridi. Nije ga toliko bolela samoća koliko saznanje da njegova braća nisu htela poverovati u uzvišenost letenja; nisu hteli da otvore oči i vide.
Svakim je danom učio sve više. Naučio je da ponirući punom brzinom može dohvatiti vrlo retku i ukusnu ribu što se kreće u jatu tri metra ispod površine okeana - više mu nisu bile potrebni ribarski brodići ni ustajali hleb da bi preživeo. Naučio je da spava u vazduhu za vreme dugih noćnih letova, koristeći se vetrom što je dolazio s kopna i prelazeći tako po dvesta kilometara od zalaska do izlaska sunca. Vladajući savršeno samim sobom, leteo je kroz guste morske magle i penjao se iznad njih, do blistavog vedrog neba... dok su drugi galebovi stajali na zemlji i znali jedino za sumaglicu i kišu. Naučio je da se služi vetrovima u visinama da odleti duboko u unutrašnjost i onde se pogosti ukusnim kukcima.
Sve što je nekad želeo jatu, sad je činio sam za sebe; naučio je leteti i nije mu bilo žao cene koju je platio. Džonatan je otkrio da su dosada, strah i gnev glavni razlozi zbog kojih galebovi žive kratko, a budući da se svega toga oslobodio, poživeo je zaista dugo i lepo.
Stigli su uveče i ugledali Džonatana kako spokojno klizi po svom voljenom nebu. Dva galeba što su se pojavila tik uz njega bili su čisti poput zvezdanog sjaja zračeći blagošću i prijateljstvom u tamnim noćnim visinama. Ali najlepše od svega bio je njihov let, veština s kojom su vrhove svojih krila držali na određenom i stalnom razmaku od njegovih.
Bez reči, Džonatan ih podvrgne ispitu koji još nijedan galeb nije bio položio. Iskrivi krila i uspori let tako da se jedva micao u vazduhu. Dve blistave ptice uspore istovremeno let, bez po muke, ne udaljavajući se od njega. Umele su da lete sporo.
Zatim on presavije krila, obrne se i zaroni u dubinu brzinom od trista pedeset kilometara na sat. Oni se strmoglave s njim u besprekornoj formaciji.
Najzad se on istom brzinom izvi i polete gore izvodeći kosi polagani valjak. Oni su leteli uz njega smeškajući se.
On nastavi leteti u horizontali a posle nekoliko trenutaka zausti:
- Dobro - reče. Ko ste vi?
- Mi smo iz tvog jata, Džonatane. Mi smo tvoja braća. - Reči su zvučale snažno i mirno. - Došli smo da te povedemo još više, da te odvedemo kući.
- Nemam ja kuće. Nemam ni jata. Ja sam prognanik. I ja svoje ostarelo telo ne mogu podići još više od stotinu metara.
- Mozeš, Džonatane, možeš. To si naučio. Završio si jednu školu, i sad je vreme da stupiš u drugu.
Džonatanu se učiini da je taj trenutak pun razumevanja i svetlosti nosio u sebi celog života. Imaju pravo. On zna leteti, više, došao je trenutak da pođe kući.
Još jednom obuhvati pogledom nebo, ono prekrasno, srebrnasto prostranstvo gde je naučio tako mnogo.
- Spreman sam - reče na kraju.
I Džonatan Livingston, sa dva galeba sjajna kao zvezde, uzdigne se i nestane u sasvim tamnom nebu

[Braca]

Ok ... pratim ... Mićko - ti da ćutiš ! Odakle je ovo ?


   

"On je bio polovina nečega. Snažna, lepa i darovita polovina nečega, što je možda bilo još snažnije, veće i lepše od njega. Bio je, dakle, čarobna polovina nečega veličanstvenog i nedokučivog. A ona, ona je bila potpuna celina. Mala, dezorijentisana, ne mnogo snažna i skladna celina, ali celina..."