SMEŠNA SMEŠA OGDENA NEŠA

[pitalica]

LJUBAV POD DEMOKRATIMA
(ILI REPUBLIKANCIMA)

Hajde da se venčamo, žena mi budi,
Nek nam na sreći zavide ljudi,
Nek vide svi koliko vredi
Moderan brak - kada se štedi.
Izabraćemo potkrovlje, najvišu tačku,
S dovoljno prostora da šutneš mačku;
Imaćemo i kaktus, u skladu s modom,
I bušmu kadu sa mrkom vodom.
Izbegavaćemo suvišno očajanje
Jedući sve čemu cenu smanje;
Pijuckaćemo, čavrljajući fino
Navodno italijansko uvozno vino;
Ubeđivaćemo se da je zacelo
Bolje na rasprodaji kupovati odelo;
Na praznik, čekaćemo karte u redu
Za nepopularne priredbe uz svetlost bledu;
I ispunjavaćemo želju žarku
Nedeljnom šetnjom po Centralnom parku.
A jednog dana, budimo pošteni,
Zavrnuću ti šiju – il' ćeš ti meni.

[pitalica]

LETNJA SERENADA

Vihor se šunja, nebo ga sluša,
Zunzara pecka, bogohuli.
Košulja vlažna, a suva guša.
Šta ćemo, dušo, takav je juli.

Mada je trava boje tikava
I sva nekako k'o od kože,
A ćud svačija sva bodljikava –
Juli je, dušo, šta se može!

Zar ćemo ljubav odložiti
Što za nju nije podesno vreme?
Ako se moramo već istopiti,
Zajedno ćemo, mila, bez treme!

[pitalica]

ČAŠA I USNA

Nazdravljam ženama svih boja i vera –
Nikada se ne zna šta ženski rod smera,
Ne znaš da li žena ovog trena snuje
Kolevku da ljulja il' mlaznjak da skuje.
Čas večeru sprema što će muž da krka,
Čas je opet nema – ode da se trka.
U pet sati u lov pušku je potegla,
U šest sati bebi pelenice pegla.
Al' držala govor il' gostila muža –
Ta ne može da se snađe bez svog ruža.
Čast svakoj ženi, od cvećke do zloće,
Svaka čast i ružu, kad ga žena hoće,
Ali bi mi više bio ruž po volji
Na njenim usnama no na nekoj šolji.
Presit sam tog ruža na ivici čaše,
Od ruža crveni pikavci me plaše,
Oči mi bode ruž na servijeti,
Ruž na novinama, na nekoj kaseti...
Večno bih uživ'o u ženskim čarima
Kad ruž ne bih im'o na naočarima.

[pitalica]

ŠEŠIR, NI PET NI ŠES'

Dušo, šta ti je to?
Šešir, anđele... Je l' ti zlo?
Jesi li sigurna? Znaš to lično?
Da nije zavesa il' nešto slično?
Stvarno ćeš u tom da držiš glavu?
Što ne bi – hleb? Il' morsku travu?
Bolje sa glave to ostruži,
Nek ti za druge svrhe služi.
Recimo, time briši tanjire,
Il' hvataj ribe, skupljaj krompire...
Dušo, šta ti je to?
Šešir? Ko ti je rekao? Ko?
Ako je tako, šta se zbilo
Sa šeširdžijom, moja vilo?
Je l' bio bolestan? Nervozan? Slab?
Da l' ga je spopao smeh? Il' svrab?
Da nije mislio na nešto drugo?
Je l' bio gladan? Je l' mnogo cug'o?
Da nema možda na tebe pizmu?
Je l' upotrebio kalup za čizmu?
Da nije skovao plan neki ludi
Da se uspaniče nedužni ljudi?
Je li to namerno tako hteo,
Il' mu se omaklo, pa se živ jeo?
Kada se toga oboda seti,
Da li bar pade u očaj kleti?
Kad sanja klobuk i taj svoj krah,
Je li ga strah? Je l' gubi dah?
Nek usud sruči ognjene kiše
Na tog šeširdžiju sa prstom više,
Nek šešir uvije oko tela
Tvorca toga modela!
Nadam se da je prosto iz hira
Skrojio bezbroj takvih šešira,
Da ima žena prepun harem
I da ih sve sad nose, barem.

[pitalica]

KO KAŽE DA JE FINO
IMATI MUŠKARCA U KUĆI?

Ovo je prikaz, sažet od starta,
Čoveka koga neće karta,
I koji trpi zbog više stvari
Nego i jedan mučenik stari.
Počinje svoje žalbe da lije
Priznanjem da ni on svetac nije
(Za šta bi svi mi potvrdu dali),
A onda počinje da niže ''ali'',
Uz mnogi prezriv, jedak epitet,
Kao vrhovni autoritet:

Njegov je zubar najzubobolniji,
Njegov je lekar najizokolniji,
Njegovi simptomi su najkobniji,
Njegovi bolovi ponajgrobniji,
Njegovi virusi najciničniji,
Svemu poznatom najnesličniji,
Njegovi odmori najkišovitiji,
U smislu potkožnom najjezovitiji,
Glava ga boli najnezaslužnije,
Sudba ga proganja najseverjužnije.
Telefon mu je najnadrealniji,
Na svakoj liniji najbezvezalniji,
Pisma što dobija najnebitnija,
Njegova pisma najodložitnija,
Njegov je kelner najprotivgostiji,
Taksist kog zove najvandužnostiji,
Njegov je porez najnepravedniji,
Najgrabljiviji, najkrvožedniji.
U svojoj knjizi to će podvući
Naslovom: ''Svemire, tornjaj se kući!''
Njegovi pehovi naj su složniji,
Pa je od jutra najlevonožniji.
Ko je taj? Odgovor sam vam se pruža:
Svaka ga žena ima za muža.

[pitalica]

POSLEDICE SUJEVERJA G.BAKA

Alojz Bak ne beše od onih što skreću.
Taj je patetično verov'o u sreću.
Da ga ne bi kobne posledice stigle,
Nije se bavio pozajmicom igle;
Kad donesu prase, grabio je plećku
Pa bi je zubima stisnuo k'o srećku;
Naherila mu se dva ormara ista
Puna deteline sa četiri lista.
Žena mu je bila bez ijedne mane,
Ali je i ona morala da plane;
Kad joj za rođendan dade, k'o od bede,
Konjsku potkovicu – ona razvod htede.
Muž joj tad obeća, za razvod izbeći,
Kako neće više da veruje sreći.
Bio sam budala, reče Alojz smeran,
Neću više nikad biti sujeveran.
Od crnih mačaka poče hor da stvara;
Da jednom šibicom pali pet cigara,
Da ide sa ženom ispod merdevina,
Da svoju sen gazi – posta mu milina.
Da nesujeverje dokaže do kraja,
Sva je ogledala razbio k'o jaja.
Žena mu je bila bez ijedne mane,
Ali je i ona morala da plane;
Mada zgodan beše, bilo joj je preče
Da dobije razvod kad joj mužić reče:
Jedanaestoro rodi mi s parplom
Da nas uvek bude trinaest za stolom.

[pitalica]

DEČJI  VODIČ  KROZ  RODITELJSTVO

Deco, molim da niko ne drema;
Roditelji su naša današnja tema.

Roditelji uglavnom žive dvostručni,
Sem kad ih razvod učetvorostruči.

Većinom su venčani, posle hajke.
Njihove ženke se zovu majke.

Roditeljski ponos teško se trebi.
Mužjak, ili otac, čast pripisuje sebi,

Al' dok ste čekali od proleća do zime
Majka bi se rado menjala s njime.

Najzad se zajednički teren nađe:
Njihovo je dete od najslađih slađe.

Eh, stan'te malo, uobražene bebe:
Ne hvale oni vas već same sebe.

Otac vam laska preko jega –
Divne ste, naravno, jer ste od njega.

Majka se svojoj deci dvostruko divi
Posle sveg što je morala da preživi.

Pametno dete lako njima barata
Huškajući ih do međusobnog rata.

Nemoj! viče jedan roditelj bebi;
Suprotni roditelj pita Što ne bi?

Dete ih sluša, tuda se muva,
I nepristrasno oboje kuva.

Samo ne popuštaj pred voljom njinom:
Roditelji se podižu disciplinom.

Seti se izreke: Ko grdnju štedi,
Nema roditelja što nešto vredi.

U karijeriste se dete svrsta
Kad svije starije oko prsta.

[pitalica]

PRVO I DRUGO DETE

PRVO

Bio to dečko il' seka, eno,
Dete je kao jastog rumeno
I malko prepečeno.
Da nije tobožnji ginekolog
U stvari samo jastolog?
Da nije taj akušer
Običan fušer?
Mada ga priznaje bolnički centar,
Da l' dobro poznaje dečji inventar?
Jer ovo nije dete k'o dete,
Već osmo čudo planete!
Da l' mu je glava čvrsta il' se klima –
Svejedno, glavno da jednu ima,
Jer ste se plašili kao mina
Dvoglave kćeri ili sina.
Kompletan vam je to fenomen
Medicini u spomen:
Ima dve noge, čak i dve ruke,
Tačno po svakom slovu nauke.
Sve je to prirodno pa ipak lepo,
Jer ste se plašili slepo
I sanjali bez kraja
Nekakve kandže i peraja.
Tu je sav pribor što se ceni,
Ni nokti nisu izostavljeni;
Ima i oči, usta, obline;
Zatvore mu se oči kad zine,
A onda od plača ječi kuća
Te se naslućuje da ima pluća.
Topovi neka grunu, rakete nek uzlete,
Ovo je neuporedivo, čudesno dete,
Dete što zbunjuje, zapanjuje,
Kome ni golotinja čari ne smanjuje,
Dete zbog koga gubite dah
I posrćete u isti mah,
Blistavo kao zvezda, gipko kao perece,
Jedino savršeno od sve ostale dece!

DRUGO

''Jeste, noćas u pola dva...
Dobro su oboje... Bio sam tu...
Da li je dečko il' seka? Ko zna –
Telefonirajte ujutru babici, pitajte nju.''

[pitalica]

KRUŽNI MONOLOG

Biti tatica lično
Nije baš idilično.

Slobodni ste k'o etar,
Bacate vreme u vetar,

Novčana ste raketa
Kojoj sitnina smeta,

A onda, iz vedra neba,
Rodi se beba.

Živeste dotle orno,
Neodgovorno,

Slični koplju il' streli
Išli ste kud ste hteli;

Nije to bilo loše,
Putovati bez noše,

Koju kad jednom vidite
Ničeg se više ne stidite.

Al' deca sva sazrevaju,
Pa možda ni vaša ne oklevaju.

Usmerujete ih mentalno,
Doterujete ih dentalno.

Dok rastu, morate se boriti
Sa pitanjima na koja se ne može odgovoriti.

Uveravaju vas sve glasnije
Da sve njihove drugarice mažu usne ranije i ležu kasnije.

A što se više popularišu,
Telefon tim više monopolarišu.

Nema ni traga od nekih želja
Da čuju mišljenja roditelja;

Čim vide da niste nepogrešivi,
Postaju problem nerešivi.

A kad ih odgajite i kad ih vaspitate i kad ih odenete
- svaka vam čast,
Stanu da vas okreću oko malog prsta, u slast.

Biti tatica lično
Nije baš idilično,
Al' mi se sviđa, prilično.

[pitalica]

HIMNA OČEVA ŽENSKIH BEBA

Srce mi radost ne štedi
Kad trepte dugini zraci.
Naprotiv, krv mi se ledi
Kad prolaze dečaci.
Ne uzrujavaju mene...
Al' katkad od njih muškarci
Postanu – pa se žene.
Dugo se, dugo rešavaju,
Al' se na kraju venčavaju.
Muški međ' veknicama
Žene se sekicama.

Ah, negde, negde dečkić se igra;
Maze ga, hvale jezikom brzim
I razdraganim kao čigra –
A ja počinjem da ga mrzim.
To dete za mene bezimeno
Mrzim bestidno, neizmerno.
Taj mali neženja što rano leže
I ne pomišlja da se veže,
Al' pre no što se kaže: šuga!
On će da ulovi ženu, iz cuga.

Kad god ugledam muško dete
Koje je uspavao sunčev sjaj,
Pobledim, valjda me razumete,
I upitam se: je li to taj?
Prvo će tražiti da mu odseku
Uvojke, pa da mu loptu daju,
Pa će da misli na svaku seku,
I na svetinju braka, na kraju.
Manuće loptu, na dati znak,
Kad samo baci oko na brak.
K'o mačor što bez miša vene,
Tako se oseća on bez žene.

Oh, negde on sisa prstić, sve brže,
Il' mleko guta, stani-pani;
Obrazi su mu svilene ruže,
Zubi u desnima ututkani.
Al' kad se zubima naoruža,
I klokot mleka prestane, eto,
Porašće strnjika mesto ruža –
Čekajte samo još koje leto.
Čim proda nešto, napiše knjigu,
Ždraknuće vešto, ne ber'te brigu,
I uz halapljivi skok divlje zveri
Tražiće ruku moje kćeri.
Taj što mu pupu
Greju pelene –
Tražiće ruku
Moje Helene!

Nek slatko vlaži pelene svoje –
Moje su misli zlokobne boje.
Taj Leongrinov embrion, ipak,
Dobiće, bogme, od mene šipak!
Jer, raspoviću tog ukakanka
So ću da stavim umesto talka,
Zapapriću mu bocu sa mlekom,
Nakljukaću ga Kantom, Senekom,
Biber ću da mu sipam u usta,
Pesak u kašu, da bude gusta.
Kroz vatru i vodu nek misli odu
Njegove da traže drugi smer –
Nečiju drugu nek uzme kćer!