Poezija - znana i neznana

[pitalica]

III

Meni je svejedno ko si
Slobodno samo udji
Čim lutaš tako bosa po rosi
Mi nismo sasvim tudji

Ruka ti se penje na kvaku
I uplašeno se povlači
Kao da bi i ona u mraku
Sa senkom da se izjednači

Ne, neboj se prekora, kazne,
Slobodno predji preko mog praga
Čim su ti ruke tako prazne
Ti si mi još uvek draga

M.Nikolić

[pitalica]

Sedim kraj prozora i prizivam veče
U beloj praznini sve se više gubim
Ime ti evo premeštam u reči
Samo si ti: onaj koga ljubim.

I prodje jutro i s njim beli dan
Tražeć tvoje oči sve se više gubim
Različci opet prelaze u san
Samo si ti: onaj koga ljubim.

U igri sa smrću ja redovno gubim
Sa prozora vidim samo mesec bledi
Samo si ti: onaj koga ljubim
U igri ovoj nepovratno sedim.

autor nepznat

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

ČINI MI SE

Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
neko ko nije niko,
neko ko pali insens,
zatim čisti svakodnevnu pozornicu
(ali ne veruje u rituale),
neko ko udiše vazduh i zatim ga
drži u plućima... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Međutim,
treba mi neko ko sriče azbuku...
neko neporušen godinama,
neko izbrušenog stila, koketno biće
sa svilenim maramama,
neko odeven u crno a lagodan
u svojoj koži,
neko ko voli da putuje sam po svetu,
u stvari...

NIKO MI NE TREBA

Treba mi neko ko voli decu
(ali nije pedofil),
neko ko pravi umetnost,
ali za nju - nema uvek vremena...
neko ko se budi posle podne i pali džoint,
ko roni na dubinu od 1 000 metara
i tu ajkuli glanca zube,
ali ko ni mrava zgazio ne bi,
treba mi neko ko poznaje bolnice,
ko pravi stolice, ko tuca anđele,
ko sa đavolom tikve sadi, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko je pročitao
aleksandrijsku biblioteku,
spasio je od požara
i instalirao u svoj kompjuterski program,
neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru,
Tunisu, u Aino plemenu
u Japanu, u Beogradu u Teheranu U Njujorku
u Rimu u Kazablanki,
neko od svetle misli i sjajna oka,
neko ko počinje pokret u istoriji
ili ga završava, u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko nežan kao meko
praskozorje, tvrd kao stena Gibraltar,
razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
ko me pred zoru sastavlja
i rastavlja kao sat,
neko ko hoda kao mačka i otvara
žute zenice u ponoć,
neko ko ne kaže ništa
čak ko ne postoji, u stvari i zaista,

NIKO MI NE TREBA

Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
neko ko poklanja cvet,
ko ne mrzi svet
i ko se smeje smrti u lice...
Neko ko plače usred autobusa...
na sredini koncerta
na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
zavela, ponela, omela, obezglavila,
navela, zanela, ranila...
Treba mi neko ko laje na mesec – u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko pravi muziku,
ko pravi sranja, ko donosi odluke,
neko ko kopa u rudniku, ko radi u banci,
ko čisti slivnik, spava na kiši,
ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
neko ko guta asid, predaje etiku,
pegla veš, razmišlja o sutonu,
pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
neko ko je završio sa meditacijom
i izašao iz neuroze,
neko iz pećine, iz loše porodice,
neki prosjak koji voli da se smeje,
princ koji krade vazduh iz nozdrve,
orgazam iz pete, koji trebi vaške iz kose,
knjige iz biblioteke,
ko snima film o beskrajnim oblacima
i napuklim ogledalima, ikona mudrosti
i ludosti, znanja i neznanja,
u stvari

NE TREBA MI NIKO
kome mnogo trebam...

Treba mi neko ko čisti cipele,
seče nokte, slaže posuđe,
posmatra planete, voli nauku,
ima svoje mišljenje, ne gaji predrasude,
ko nema kičmu ali ima auru na mestu
gde hoda uspravno... u stvari,

NE TREBA MI NIKO

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

NIKO MI NE TREBA...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...


Nina Živančević

[pitalica]

IKONA

Vidim li koju ženu
tebi da liči:
u kaputu pepeljastom i belom šeširu,
dešava se na ulici da zastanem.
I mada znam
odavno već da truneš,
pomislim: možda si ti.
Inače, ti znaš:
u Boga nismo verovali
ni ja, ni ti.
I zaista, nema to sa Njim veze
što želim
pred slikom tvojom
kandilo da palim.

Risto Ratković

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

Karl Sandberg
(1878-1963)


Otišla

Svi su voleli Čik Lorimer u našem gradu.
Nadaleko i naširoko
Voleli su je svi.
Jer svi mi volimo neobuzdano devojče
Zaneto svojim snovima.
Niko ne zna kud je Čik Lorimer otišla
Niko ne zna zašto je spakovala svoj kofer..
nekoliko starudija
I otišla,
Otišla sa svojom
Isturenom bradicom
I svojom mekom kosom koja je
bezbrižno lepršala
Pod širokim šeširom,
Plesačica, pevačica, nasmejana strasna ljubavnica.

Da li je deset ljudi ili stotinu njih jurilo za njom?
Da li je njih pet ili pedeset ostalo slomljena srca?
Svi su voleli Čik Lorimer.
A niko ne zna kud je otišla

(Prevod Dragoslav Andrić)


Postoji mesto gde ljubav počinje

Postoji mesto gde ljubav počinje
i mesto gde ljubav prestaje.

Postoji dodir dve ruke
koji se opire svim rečnicima.

Postoji pogled što bukti ko veliko vitlejemsko ognjište
il` mala acetilenska lampa zelenog sjaja.

Postoje jednostavna i bezbrižna tepanja
čudesna ko velika okuka Misisipija.

Ruke, oči, tepanja -
pomoću njih se ljubav bori i gradi.

Postoje cipele koje ljubav nosi
i njen je dolazak tajna.

Postoji upozorenje koje ljubav šalje
i cena njegova zna se mnogo docnije.

Postoje tumačenja ljubavi na svim jezicima
i nije nađeno nijedno mudrije od ovog:

Postoji mesto gde ljubav počinje i mesto
gde ljubav prestaje - a ljubav ne traži ništa.


Dva Nokturna

1

More govori jezikom koji se ne upotrebljava u pristojnom društvu.
To je sočni i bezobzirni govor đubretara.
Da li je strašno - biti sam?

2

Prerija ne priča ništa dok kiša to ne zaželi.
Prerija je žena obuzeta svojim mislima.
Da li je strašno - voleti mnogo?

[pitalica]

 Ram za sliku o ljubavi 

Ujutru se zažuti sunce u daljini,
svetlost prelije krovove nejednakih kuća,
poneku krošnju u zlato uvije,
ugreje reku, obalu, snopove pruća.
Prva slika za nas - u nizu
što će se menjati, zavisno od sreće.
Zavisno od toka vremena
i nade, što svet pokreće.
Oslušni, sa puno pažnje, zvuke dana...
Ne grli tuga mesec više.
Dan svetlom zvezde sa neba briše.
Budi se istočna strana...
Samo od topline tvoje ruke,
od pogleda snenih, zaboravljenih,
nejasnih snova i volje -
zavisi život naš.
Poklanjam ti ram za sliku,
stvoren od krugova izmišljenih,
da ljubav nacrtaš.

[sloxxx]

Vitomir Vito Nikolić

(1934 – 1994)

Očaj

Dan osvanu a ja Skadar,
zle me sile
pretvorile
u gomile,
do temelja porušile.
Tri godine tako one
mene lome,
a ja više nisam kadar
da se zidam
i survavam
niz litice,

Gojkovice,
mlada Gojkovice....

[pitalica]

 
Dobro jutro
Jutro sneno
Dobro jutro
Jutro plavo
Hvala ti za
Ljubav ženo
Hvala ti za
Ležaj travo.

V.Nikolić

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

Anabel Li

U carstvo na žalu sinjega mora -
pre mnogo leta to bi -
življaše jednom devojka lepa
po imenu Anabel Li;
i samo jedno joj beše na umu
da se volimo mi.

U carstvu na žalu sinjega mora
deca smo bili mi,
al volesmo se više no iko
ja i Anabel Li,
ljubavlju s koje su patili žudno
nebeski andjeli svi.

I zato, u carstvu na morskome žalu,
pradavno ovo se zbi
poduhnu vetar noću sa neba,
sledi mi Anabel Li
i dodjoše od mene da je odnesu
njezini rodjaci svi,
u grob na morskome je spustiše žalu
da večni sanak sni.

Andjele zavist je morila što su
tek upola srećni ko mi
da! zato samo ( kao što znaju
u carstvu onome svi)
poduhnu vetar sa neba i sledi
i ubi mi Anabel Li.

Al mi nadjačasmo ljubavlju one
što stariji behu no mi -
što mudriji behu no mi -
i slabi su andjeli sve vasione
i slabi su podvodni duhovi zli
da ikad mi razdvoje dušu od duše
prelepe Anabel Li

Jer večite snove, dok Mesec sjaj toči,
snivam o Anabel Li
kad zvezde zaplove, svud vidjam ja oči
prelepe Anabel Li
po svu noć ja tako uz dragu počivam,
uz nevestu svoju, uz život svoj snivam,
u grobu na žalu, tu ležimo mi,
a more buči i vri.

Edgar Allan Poe
(1809-1849)

[Braca]

Vidim da se držite ljubavne poezije,pa evo da malo razbijem kliše ... Ovo je jedna pesma koju sam pre desetak godina u depou Gradskog muzeja u Somboru prepisao na  kutiju od cigareta... Ispod je bilo zapisano : "Pre 1882. god.  Nepoznati pesnik"

TEŠKE NEVOLJE

Nemam duvana,
novaca nemam,
nemam sira,
nemam slanine.

Pivo je skupo,
vino još skuplje,
za rakiju mnogo ištu,
vode ne mogu.

Tur mi se para,
čizma mi pukla,
svila mi se po rukavu
cepa na fraku.

Šešir se beli,
marama žuti,
a dumete na prsluku
nema nijednog.

Brk mi se crni,
brada mi raste,
britva mi se zatupila,
neće da brije.

Kiša me lema,
vetar me praši,
deca viču : "Bež',eto ga,
sad ć' t' ujesti !"

Troger me gura,
marger me tura,
birtaš neće da me služi,
svi me teraju.

Sluškinja neće,
gospoju ne smem,
a kurve me obilaze,
teške nevolje !