Poezija - znana i neznana

[pitalica]

KIŠA

Ta, već pedeset i koji put ti ponavljam ja
da najzad pođeš, vidiš da pada kiša,
jer smešno je tako stajati licem u lice,
to zaista nečuveno smešna je stvar;

ko je još video: u oči tako gledati?
takav film, bez reči, nemi, pod kišom,
ko je još čuo: za ruke se tako držati?
ta, sutra ćemo se ovde sresti ponovo -

i tako je teško rastati se,
i tako je teško rastati se,
ma, čak i ako malo pada - neka pada,

i tako je teško rastati se,
i tako je teško rastati se,
- mora da nas je ovde začarala kiša.

Konstanti Galčinjski

[pitalica]

СЕТИЋЕШ СЕ
...мојој Исидори...

Немој никад писати!
Писање је само корак од самоће.
Самоћа је лов одбеглих жеља...
Самоћа је горка спознаја суштине...
Немој никад писати...
Сетићеш се...

Читај!
Све је већ давно написано.
И сви су романи, песме и приче
Само рукавци у матичној реци
И све се слива, све то мирно клизи
У океану живота...
Читај...
Сетићеш се...

Ако ипак одлучиш да пишеш,
Бићеш окружена људима, а сама.
Ако пишеш, пиши искрено и јако,
Немој писати "пунога стомака".
Ако икад одлучиш да пишеш
Сетићеш се...
Лаж је издаја и песничка смрт
Патетика је отров у перу вештака
Ако икад одлучиш да пишеш...
Немој писати "пунога стомака"
Сетићеш се...

Ако једном одлучиш да пишеш,
Клони се завидних колега, жутих таблоида
Људске бижутерије, препознаћеш сама
Ако једном одлучиш да пишеш...
Сетићеш се...

Твоја браћа су сликари!
Они те никад неће издати!
Они су равнотежа у природи
Као земља и киша, као ватра и ветар...
Сетићеш се...

Гледај, прати осећања, следи инстикт...
Људе гледај у очи, у руке, одаће их ситнице...
Не флертуј са мушкарцима, са осећањима...
Опасно је!
Флертуј са римом, опкорачи стих, сачувај форму...
Праве речи се ћуте!
Сетићеш се...

Не објављуј!
Објављују они жељни славе.
Слава је само лажно попуњена сујета
Од ње мораш побећи сама
Сетићеш се...
Песма се никад не издаје због пара.
Пара ћеш добити за нове ципеле и шешир.
Ципеле ћеш променити, шешир ветар однети
А бол у песми ће остати вечно твој...
Сетићеш се...

Зоран Вељковић

[pitalica]

SRNINA MOLITVA

Istoku okrenuta
srna pod bregom kleči,
moli se molitvom zverinja,
bez reči.
Od jutarnjeg sjaja
oči su joj crvene.
ne vidi oko sebe ništa,
ni okolno drveće,
ni jezero, ni mene.

Hiljadu je vekova dizao
njen visoki hram,
vajao stubove u njemu
Gospod sam.
Mahovinom je zastro
kamen goli,
da bi srna imala
gde da se moli.

Istoku okrenuta,
moli se dignute glave
da borovi pravo rastu,
da zime ne budu ljute,
da drvo novo nikne
na mestu gde staro se osuši,
da u jezeru voda
nikada ne presuši,
da jasne budu zore,
da šumu mimoilazi grom.

Istoku okrenuta
moli se za svoj dom.
I svud iz borove kore,
kroz šume hram,
mirišu tamnjan i smola.
I dok se moli, sveću
drži joj Gospod sam.

Desanka Maksimović

[pitalica]

VALCER KIŠE

Žureć pred kišom,
pod krošnje lipe
u hitnji smo na časak stali.

Nad nama su se
kroz cvetno lišće
oblaci beli okretali.

Zadihani,
osmehnusmo se.
Lipa je mrela.

Srce se čulo
u svakom kutu
naših tela.

Možda sam mogao
u tom trenutku
ljubavi nešto zauvijek reći,

al valcer poče...

I letna kiša
dodirnu u grlu
drhtave reči.

Enes Kišević

[pitalica]

LANJSKA PESMA

Mirišu silno beli cvetovi
i pada sitna kiša proletna
ja kisnem sam.

O, niko ne zna kako je
teško hoditi sam i bolestan,
bez ikog svoga
u zlatno proleće.

U srcu mome nema ljubavi
u srcu mom su tavni spomeni
davni i mučni.

Silno mirišu beli cvetovi.
Kisnem. Bez mira, bez ljubavi
Sam i žalostan.

Ivo Andrić

[pitalica]

POD TANKI VEO

Pod tanki veo ruke sam skrila.
"Zašto si danas tako bleda?"
- Zato što sam mu dušu prelila
čašom gorkog bola i leda.
Kako da zaboravim? Izašao je pognut
i bolno iskrivljenih usta,
a ja sam, ne držeć se ograde stuba,
za njime potrčala, pusta.
"Pa to je šala!" - kriknuh kao bez duše -
"Vrati se. Umreću bez tebe."
A on mi reče mirno i trpko: "Duva,
čuvaj se, da ne nazebeš."
     
Ana Ahmatova

[pitalica]

BEZUSLOVNA LJUBAV

Njegova sam i kada nisam
i kad me od sebe kida,
pa umesto slike sa zida
koja mu uzglavlje krasi
postanem bleda skica.
Da li je možda sitnica
voleti nekoga tako
bezuslovno i lako
i kad me povredi jako
svojim nedodirom
i kad u mislima putuje
sam sa svojim nemirom.
I u sve one dane
u kojima vreme stane
kad njegove oči požele
da se k'o ptice sele
daleko od moje luke
i moje čežnje vrele.
I kad čekam svog kapetana
koji mi kormilari sudbom
ukotvljena na pučini od dana
provedenih sa njim u sreći
da mi doputuje hrleći
s prtljagom svojih mana.
Uvek s ladje kad sidje
on me zatekne spremnu
da me dugom zaogrne,
tu ženu sa očima srne
sa dušom
mekšom od pamuka
koju je dotakla ruka
što i uzima i daje.
Valjda zato i traje
ova ljubavna drama
u više činova stala
u kojoj sam tvoja dama
s kamelijama ili bez njih,
samo tvoja sam mala
(ja Margerita Gotje
ti poput Arman Divala).
Ali u našoj priči
propast zbog srca ne slutim
jer se na tebe ne ljutim
ma kako dalek bio
i ma kud nestao bez traga
moja ćeš nemoć biti
isto koliko i snaga.
Biću ti duboka reka
s izvorom i pritokama,
postelja biću ti znana
a uvek kao nova,
tako svilena, meka
čarobnica noći i dana.
Moja ljubav je k'o slovo
koje se nikad ne menja
ma u koju reč da staje,
jer to je ljubav iz Raja,
koja ne traži ništa
a sve od sebe daje.

Radmila Vukadin

[Braca]

Kada bih imao jedan komadić života , dokazivao bih ljudima
koliko griješe kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada
ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju

Kada bi Bog za trenutak zaboravio
da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života,
moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim,
ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cijenio, ne po onome što vrijede,
već po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao više,
shvatio bih da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju
gubimo šezdeset sekundi svjetlosti.

Hodao bih kada drugi zastanu, budio bih se dok ostali spavaju.

Slušao bih druge kada govore,
i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.


Kada bi mi Bog poklonio komadić života,
oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu,
ostavljajući otkrivenim ne samo tijelo već i dušu.


Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju
mržnju na ledu, i čekao da izgrije sunce.

Slikao bih Van Gogovim snom
na zvijezdama jednu Benedetijevu poemu,
a Seratovu pjesmu bih poklanjao
kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osjetio bol
od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...

Bože moj , kad bih imao jedan komadić života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan,
a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.

Uvjeravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi
najbliži i živio bih zaljubljen u ljubav.

Dokazivao bih ljudima koliko griješe
kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,
a ne znaju da su ostarili kada prestaju da se zaljubljuju.


Djeci bih darovao krila, ali bih im prepustio
da sami nauče da lete.

Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću
već sa zaboravom.


Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...

Naučio sam da čitav svijet želi da živi na vrhu planine,
a da ne zna da je istinska sreća
u načinu savladavanja litica.

Shvatio sam da kada tek rođeno dijete,
stegne svojom malom šakom , po prvi put, prst svoga oca,
da ga je uhvatilo zauvijek.

Naučio sam da čovjek ima pravo da gleda drugog odozgo
jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.


Toliko sam toga mogao da naučim od vas,
premda mi to neće biti od veće koristi,
jer kada me budu spakovali u onaj sanduk,
ja ću na žalost početi da umirem...

Oprostajno pismo Gabrijela Garsije Markesa