Poezija - znana i neznana

[pitalica]

ŠTA  ŽIVOT  ZNAČI

Život ne znači ništa ako ga s nekim ne deliš
uz vedra jutra,
i hladne noći,
uz divne dane, mećave, i neke kiše.

Život ne znači ništa ako ga s nekim ne deliš,
ako ne možeš toplo i ružno jednako
da mu kažeš;
sam teško možeš i da se veseliš,
a samom sebi nikada
nećeš uzeti da pišeš.

Šta će ti radost ako je u sebi sakrivaš
potajno pa ti se iznutra ruga,
zar misliš da si velik,
od svih veći
što si shvatio da se u samoći
može najbolje podneti tuga.

Život ne znači ništa
ako ga s nekim ne deliš,
ako pored sebe nemaš svojega druga.

Tomislav Rakočević

[pitalica]

ZAŠTO

Kroz žamor ispraznih priča
poneka reč me zapeče.
Iz senke nehajnog osmeha
tvoj pogled nemušto bode.
Osećam, gasi se bliskost,
svežina donosi veče...
Uz pljusak poslednjih podsmeha
prijateljstvo nam ode...

Da li je moglo drugačije?
Da li je sve moglo bolje?
Uzdah ponesen sećanjem
proteklo trajanje broji...
Za sve je potrebno hrabrosti
i samo po tračak volje...
Sva su iskustva dragocena
al' zbog njih ne postojim.

Kroz tamu koja se spušta
gase se poslednja lutanja.
Više i ne pitam zašto,
to nije pravo pitanje...
Obavijena slutnjom
prihvatam naša ćutanja
i svaka nova misao
donosi novo svitanje.

Dragana Konstantinović

[pitalica]

PESMA ŽENI

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka –
Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispredene;
Ti beše misao moja očarana;
Simvol svih taština porazan i leden,

A ti ne postojiš nit si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami;
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.

Jovan Dučić

[pitalica]

BUDI SUNCE POEZIJE

Budi vječni valcer vir... Vtrlog vjetra nek te vije
Budi glazbe dubok mir... Budi sunce poezije

Budi sve što ja ne mogu... Što mi drugi zgazi, uze
Vrati u ljubav vjeru Bogu... Vrati vatri iskru suze

Budi takva kakva jesi... Ne mijenjaj se za sva blaga
Uvijek nek te miso resi... Ona tiha patnja draga

Ma koliko bila žena... Uvijek više tajna budi
Budi šutnja, al' iskrena... Nek te vječno slute ljudi

I daj duši svojoj strepnju... Neka čezne, ljubi, pati
Daj ljepoti smrti zebnju... I u ljubav vjeru vrati

Budi suza na dnu mora... Što je osmijeh oka krije
Budi žubor sa izvora... Budi sunce poezije.


Enes Kišević   

[pitalica]

SLUČAJNO SAM SE SREO S NJOM

Slučajno sam se sreo s njome
I bojažljivo snih o njoj,
I dugo tajnu je o tome
U sebi bol tajio moj.

No sve joj rekog jednog trena
Ne mogoh više da odolim
Videh: rumeni uzbuđena
I odgovor sam čuo: volim.

Planule su oči. I usne
U jedno su se slile tada
To je stara priča što večno
Suđeno joj da bude mlada.


Valerij Brjusov

[pitalica]

PESMA O POVRATKU


Znam: neću se nikad vratiti.
Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Daleko nadamnom, obasjan nečim,
srebrom oivičen oblak krivuda.
Jedna je stvar na kratko svratiti;
usniti odjek poznatih reči;
upiti šapat večeri blage
što se prosipa duž aleja;
na tren baciti pogled da luta
kroz neke osobe znane i drage,
pa onda dalje duž prašnog puta,
dalje, duž pruge,
dunavskog keja...
Zaleđen pogled vraća mi svu
surovost jave...
Jesam li kleta?
Još ne znam da l' mi je kuća tu,
il' ovde negde, preko p'o sveta...
Svaki dan ponešto novo sine
a ja mrem hiljadu malih smrti.
Ustajem, padam,
kopam visine
od kojih mi se u glavi vrti.
Kad hoćeš da te obmane varka
sedneš na vrtešku dva tri kruga;
ipak, ne živi se sred luna parka.
Živeti život –
to je stvar druga.
Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?
Pitam se, ko li je izrek'o reči –
ko je to slagao da vreme leči?
Prosuta nada u beskraj briše,
izmiče, beži,
a nema nove...
U uglu oka dosadne kiše.
Imam još samo nezgasle snove...
Znam: neću se nikad vratiti.
Nemam ni gde,
nemam ni kuda.
Ipak, magličast san me zove,
opija, mami me kojekuda...
U meni drema čežnjivom ćutnjom
osmeh beogradskog aprila,
pogled ukraden
neveštom slutnjom
uz žamor turskih karanfila.
I niko ne zna niti će znati
ona bulevarska jutra rana
čije još tajne,
tužne i sjajne,
čuvaju krošnje nekih platana.
U dahu osećam miris prašine
dok letnje sunce ulicom peče;
san se kotrlja niz vrele šine
u neko daleko,
setno veče,
u ruku što topao osmeh pruža
kroz neke male,
sitne radosti.
Miris dunja
i miris ruža...
Jeli to san il' senka mladosti?
Misao mi se Dunavom plavi.
Sunčevo crveno zlato se prosu.
Maslačci plešu u modroj travi
dok duge senke rađaju rosu.
Začujem cvrčke, ugledam svica –
da, to noć već navlači halje...
Pozdravljam ulice, poznata lica.
Nešto u meni
tera me dalje...
Zenicom milujem obrise grada.
Sivilo sluti jesen sve više...
Otvaram kapke ali ni tada
ne dam da jesen,
ne dam da zima,
ne dam da vetrovi,
ne dam da kiše
ubiju sve to što još imam.
Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?
Snovi su snovi, to znam, samo,
i snovi imaju lice i boje...
I tačno je: ja nemam ništa tamo
al' opet, nekako, sve je to moje.
Nadamnom posrebren oblak vrluda.
Lomim u sebi:
da li ga pratiti?
Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Znam samo: neću se nikad vratiti.


Dragana Konstantinović

[pitalica]

NIKAD    

Ne znam gde počinje praznina mora.
Ali slutim što je taknuo u tebi ili meni glas
koji je blizu negde rekao:
Nikad

To je reka koja se više ne vraća
u svoj izvor
jer su joj obale dogovorene s nekim nepoznatim
koji čeka u daljini

To je cvet koji ne silazi više
u svoj koren
jer se tamo naselila budućnost

Nikad
Šumna trava neizgaženih visoravni,
sneg na planinama, ljubičastim

Osvrni se za sobom i gledaj svoje Nikad
u travi sluha i vida naraslo
u seni ruku sustalih, u sjaju želje neugašene

Obazri se, prepoznaj svoje Nikad
po iščezlim nizinama prostrto
I teška misao, koju si zanjihao
postaće blaga, jer je kraj nje čovek
nerazumljiv u svojoj samoći

A kad se on pomakne u Noć
i u veliki uspavani prostor,
ispružićeš za njim svoje ruke
i viknuti :
Ne odlazi

Vesna Parun

[pitalica]

ONA ZNA DA MISLIM NA NJU

Ona zna da mislim na nju,
tiho, u sebi, šapuće stihove
Dan je lep, kao u snu
Obuvaš svoje nove cipele.
Korak je tvoj neverovatan
teško je pratiti taj ritam;
Skok preko zebre i osmeh zlatan
pod rukom novine, na nebu zmaj.
Letimo kao Meri Popins i dimničar
iznad grada u jeku karnevala,
Zalazi sunce, ono je sveznadar,
što ne znamo o sebi to znaju o nama
Laku noć i prijatno,
Doviđenja i hvala.
Ona zna da mislim na nju
tiho, za sebe, šapuće stihove,
Noć je prazna, svi spavaju
Odlaže svoje stare cipele.

B. Rašević

[pitalica]

***
Ljubavi moja. Tražim te ponovo
tamo gde sve prestaje: u jednom trenu
između snega što pada i vatre umirućeg
na tvome licu, ispod tvoje haljine,
u vazduhu koji izgovaraš.

Amor mio. Nema imena koje ti ne pripada:
tu je kišno leto, godina, grana trešnje,
tu je tvoje telo od voska na kome je more
ostavilo svoj senoviti krst. Gorčina,

prazno nebo, teskoba, lude reči
na koje ne pristajem dok silazim
između tvojih ruku i tražim
nagi plač što ispunjava moja usta.

Ljubavi moja, uzdrhtala na kiši, ona
koja spava na mojoj postelji, prekrivena
mojom rukom, ona koja ne razlikuje više
to što sam stvorio i to što me napušta.

I moju žeđ sa tragovima bezumne soli.

Ljubavi moja ...
Nema imena koje ti ne pripada!



Zvonimir Golob

[pitalica]

SEĆANJE NA MARIJU

U senci šljive vreme stalo tiho,
Bio je plavi septembarski dan
I bledu, mirnu dragu ja sam njiho
U zagrljaju, kao tihi san
Na letnjem nebu ležao je meko
Nad nama oblak. Gledao sam nju.
Bio je beo i mnogo daleko
Taj oblak. Posle nije bio tu.

Dani su prošli, meseci protekli,
Niz reke plovi i dobro i zlo.
Možda su ljudi šljive sve posekli,
A pitaš li, da l' beše ljubav to?
Ja ću ti reći: ne sećam se ničeg,
Pa ipak, znam šta misliš, znam to, da,
Al' stvarno više ne znam njeno lice,
Znam samo još: poljubio sam ga.

Bertolt Brecht