Poezija - znana i neznana

[pitalica]

KOGA SANJAŠ

Mir sumraka snegom beli
posiveli krov i baštu
- kad bih znala koga sanjaš!
koja vila ove zime
smehom greje tvoju maštu.

Igraju se pahuljice
pod prozorom mrzne cveće
- kad bih znala koga sanjaš!
dok ti mirom anđeoskim
osmeh sa usana sleće.

Teku sati, klizi tama,
čini mi se već se budiš,
- kad bih znala koga sanjaš!
da l' ponekad, u snu svome,
i moje usne poljubiš.

[pitalica]

PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah:
kad dan je čas rumen, čas setan, bled;
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom, -
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Desanka Maksimović

[pitalica]

POLAKO NAD GRADOM DAŽDI

U meni sve jače plače
dok nad gradom kiša lije,
kakva se to čama stače
do srca što gorko plače?

O tiše, tiše, kiše,
po zemlji i po krovu!
Za srce što uzdiše
o tiše, pesmo kiše!

Plače, bez smisla plače
duša što je patnja kuša.
Zar neverstvo neko jače?
Zar bez smisla grca, plače?

Najgore su patnje, čame,
kad ne zna zašto, s čega,
bez ljubavi i bez čame
srce same tuge mame!

Artur Rembo

[pitalica]

PEŠČANI  SAT

Vreme za našu ljubav
peščanim satom teče
juče si imao snage
danas već ne.
Dušom se mojom nad selo
nadnelo zimsko veče
ti željom vladaš -
ja gubim sve.

Ja pratim zvezdu nad tobom
i dobro reči pazim
da svojih stopa trag
ne spomenem više.
Javom te kidam od srca
da istu visinu ne gazim
da nam se ljubav istim
vazduhom ne diše.

Ostani čvrst u bolu
pesmi života - stih
rasti zorama bliže
dok pada veče.
Vizija je tvoj lik
nestvaran, nežan, tih
dok vreme satom
peščanim teče.

[pitalica]

KAD ZIMA DOĐE

Ne tražim te telefonom
u škrgutu zabravljenim
domovima
ne tražim te,
tek na ulici
i među devojkama kafanskim.
Gde bih te drugde tražio
iz blaženstva raja prognanu?
Kad kiša pada
pod mostovima,
nadvožnjacima
čekam te -
Provetrih svoje džepove,
nađoh samo adrese
gde me niko ne čeka.
Kad zima dođe
čekaonice su tople.
Jednom bi mogla doći.
Lutalici u magli
samo si ti ostala
a i ti već među
turistima tumaraš,
zbog šarene marame
kukovima njišeš,
od mene te beda odvlači. . .
Ali dok sumrak
na pločniku pleše,
u staničnoj čekaonici te čekam
jer
i ti tražiš nekoga :
vidim prokrvljeni zavoj
na tvom životu!

Mihalj Ladanji

[pitalica]

BILO JE ŽENA

Bilo je žena
Kojima nikad nisam napisao stih
Korisnih lepih pa i pametnih čak
Prosto me nije imala većina od njih
Nije me možda jer nisam bio lak

Bilo je žena
Raskošnih divljih tuđih u šumi
Koje ne zovu ne pitaju već love
Od kojih se svaki nerv izbezumi
Nagle bez stida dok mi snom plove

Bilo je žena
Mirnih i radnih sa dušom u šaci
Onih koje mole za milost da vole
Plavih i crnih pa uzmi ili baci
Pa ćuti ili reci sve sem istine gole

Bilo je žena
Koje su samo bile i ništa nisu htele
Luckastih đavoljih i naročitih tek
Onih potrebnih za čije sam voćke zrele
Ginuo pa životu ih nudio kao lek

Bilo je žena
Kojima jedno moje srce beše malo
Pa mi po grudima drugo srce traže
I onih čije je u meni kucalo pa stalo
Kada je čulo šta nije smelo da kaže

Bilo je žena
Zbog kojih postoji proleće pa leto
Koje zaslužuju da im se pesma piše
Ali samo jedna je jedina bila sve to
Zajedno i od svih još nešto malo više

Ljubivoje Ršumović                           

[pitalica]

FLAUTA KIČME
...
Ako preko mora odeš naglo,
skrivši se u rupu noći guste -
utisnuću u tebe kroz Londonsku maglu
fenjera ognjene usne.
Istegneš li karavane kroz pustinjsku žegu,
gde lavovi su zasedu zauzeli -
prisloniću ti
pod peščanim bregom
obraz kao Sahara vreli.
Moćni, ako zatrebam im -
reći će:
Idi, pogini u ratu!
Poslednje biće
tvoje ime
na usnama pocepanim granatom.
Pod krunom svršiću?
Na Svetoj Jeleni?
Osedlav života talase-vrance,
jednak sam kandidat
za cara vaseljene
i za lance.
Određen sam da budem nov car -
tvoje lice tu je,
na sunčanom zlatu moga novca
narediću da se iskuje.
Slušajte vi -
što zaboraviste da je nebo plavo -
nakostrešeni
kao zver kleta!
Ovo što se žari
k'o lava vulkana
možda je poslednja ljubav sveta.


V. Majakovski

[pitalica]

FANI

I odjednom iza zavijutka
Fani je naišla pored ešalona
Od stida se gola živica okolo
Smokvinim listom pokrila
Kad su se Fani i ešalon sreli
A svaki se zamah vetra video
Sve podrhtava
I brdo podrhtava i ešalon
Jer korak jači poče
I svaki htede oteti požudu za sebe
Od
Druga
Po odstojanju
Od druga po rastojanju
Svaki zaželi da je čelni
i da je levokrilni
Ili da se okuka u krug ponavlja
A Fani se ni ne nasmeši
Ali nije ni pljunula
Samo se stidom pokrila

U sebi vetar korila
I brzo koračala
A dugo prolazila

Čak tamo na stotom kilometru
Kada je buđena treća smena straže
Vetar je podrhtavao snovima našim
Fani je još prolazila

A mi u snu
Svi bili čelni i svi levokrilni

Duško Trifunović

[pitalica]

        ONA IDE

    Ona ide u svetlu lepote
    Ko noć blaga u zvezdanom sjaju.
    Sve što ima u svetu krasote:
    Svetlog, tamnog - njene oči daju.
          Sve nežnosti, i divote s njima,
          Što dan blistav ne može da ima.


    Ni zrak manje, niti više sama
    Sen u valu crnih joj vitica
    Il' u skladu loknica, il' prama
    Što se spušta preko njenog lica.
           Preko čela gde čedne, spokojne
           Misli - svoga mesta su dostojne.


    Na tom licu koje ozarava
    Srećni osmeh večite vedrine;
    Gde dobrotom svakog očarava
    Mirni odsjaj večite vrline,
            Na tome se divnom licu čita
            Ljubav - mirna, nevina, večita.


Džordž Gordon Bajron

[pitalica]

MESTA KOJA VOLIMO

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
Običnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

Ivan V. Lalić