Poezija - znana i neznana

pitalica · Oktobar 20, 2009, 10:25:40 POSLE PODNE

LJUBAV ĆE UMRETI

Ubij me, reče ona, jer tako i tako
Smrt vlada nama.
Radije nego da me napusti život,
Napustiću ga sama.
I ljubav će umreti
K'o da je ni bilo nije.

Ljubljeni, pusti da odem prva,
Pusti da umrem pre.

Inger Hagerup

pitalica · Oktobar 23, 2009, 11:24:24 POSLE PODNE

NE DAJ SE INES

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljednjeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
U večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines

Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
i sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
i moja soba objesena u zraku kao narandža
kao narandžasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39 kod Prković
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
I "Molim Vas, ako netko traži"

Ne daj se Ines

Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolažem s još milion nježnih
i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta

Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
odlazeći da se počešljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice
Znam da će još biti mladosti,
ali ne više ovakve - u prosjeku 1938
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost teško pasti
A bit će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
kao što već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo.

Ne daj se Ines

Arsen Dedić

pitalica · Oktobar 28, 2009, 12:24:11 PRE PODNE

BITI SREĆAN

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Herman Hesse

pitalica · Oktobar 31, 2009, 12:17:02 PRE PODNE

KIŠI

Kiši. Divo. Ja te volim, kažem.
Ostaćemo kod kuće, i sami,
Jer ništa nam od nas nije draže.
Kasna jesen skriva se u tami.
Kiši. Taksi promiče u seni,
Autobusi ulicama bruje.
Remorkeri vuku se po Seni,
Dižu buku koja se ne čuje.
To je divno. Kiši. Njen slap
Slušam kako rominja i pada.
Udara o stakla, kap po kap,
A ti mi se nežno smešiš sada.
Volim te. O, taj zvuk koji plače,
Jeca kao zbogom, a ja stojim
I uskoro, kada odeš, znaćeš
Da to kiši u očima tvojim.

Francis Karko

pitalica · Novembar 06, 2009, 10:50:55 POSLE PODNE

DE PROFUNDIS

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Andjo Stradanja nad tužnom ti glavom,

Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svrepi otrov jedne ironije;

I da će nas večno strašna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti;

Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
Pružajući ruke i vapijuć: Sunca!

I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani će kraj nas da prolete,

I ne pokidavši ni jednu od uza
Što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
Za nama i gleda nas ko Meduza.

Jovan Dučić

pitalica · Novembar 09, 2009, 11:24:51 POSLE PODNE

BARBARA

Sećaš li se Barbara
Padala je kiša neprestana
Nad Brestom tog dana
A ti si išla nasmejana
Pokisla ozarena očarana
Pod krupnim kapima kiše
Seti se Barbara -
Sretoh te u ulici Sijama
Smejala si se
I ja sam se smejao
Sećaš li se Barbara
Nisam te poznavao
A nisi ni ti mene
Sećaš li se
Seti se toga dana
I ne zaboravi ga
Jedan čovek ispod neke kapije
Zaklonjen
Viknuo je tvoje ime
Barbara
A ti si potrčala ka njemu po kiši
Pokisla ozarena očarana
I bacila si mu se u zagrljaj
Sećaš li se Barbara
I ne ljuti se što ti kažem TI
Jer TI kažem svakom koga volim
Pa maker ga video samo jednom u životu
Jer TI kažem svakom koga volim
Pa čak i ako ga ne poznajem
Sećaj se Barbara
I ne zaboravi nikad
Tu kišu tako blagu i tako srećnu
Na tvome licu srećnom
Nad tim gradom srećnim
Tu kišu nad morem
Nad arsenalom
Nad brodom iz Cesana
O, Barbara
Velika je svinjarija taj rat
I šta li je sada s tobom
Pod kišom od gvožđa
Vatre, čelika, krvi...
A onaj koji te je stezao u zagrljaju
Zaljubljeno
Da li je umro, nestao ili je još živ
O, Barbara
Još uvek pada kiša nad Brestom
Kao što je padala nekad
Ali nije to isto, jer sve je porušeno
To su samo posmrtne kapi kiše
Užasne i očajne
A nije ni onaj potop više
Gvožđa, čelika, krvi...
Već prosto kiša iz oblaka
Koji nestaju kao psi
Koje odnosi
Vodena struja iz Bresta
Da istrule negde daleko
Vrlo daleko od Bresta
Od koga nije ostalo ništa.

Seti se Barbara
bez prestanka je kišilo
nad Brestom toga dana
a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana
pod kišom
seti se Barbara
bez prestanka je kišilo nad Brestom
ja sam te sreo u ulici Sijama
smešila si se, i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao
ti koja me nisi poznavala
no, seti se toga dana
ne zaboravi
neki je čovek u tremu stajao
i tvoje ime viknuo
Barbara
a ti si po kiši njemu potrčala
radosna, prokisla, očarana
u njegov zagrljaj pala
seti se toga Barbara
i ne ljuti se što ti govorim ti
ja kažem ti svima koje volim
čak i onima koje sam jednom video
ja kažem ti svima koji se vole
čak i onima koje nisam upoznao
seti se Barbara
i ne zaboravi
tu kišu mudru i sretnu
na svome licu sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kišu iznad mora i iznad arsenala
tu kišu što je pala na brod iz Cezana
oh, Barbara
rat je svinjarija velika
i šta je s tobom sada
pod kišom kanonada ognja, krvi i čelika
a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro, nestao ili još uvek živi
oh, Barbara
bez prestanka kiši nad Brestom
jednako kao i tada
ali to nije isto, i sve je uništeno
to su korotne kiše, strašne i neutešne
to nije oluja više od ognja, krvi i čelika
to su naprosto oblaci
što kao pseta crkavaju
kao pseto što nesta
u mlazu vode nad Brestom
da trunu negde daleko,
daleko, daleko od Bresta
od koga ništa ne osta.

Žak Prever

pitalica · Novembar 12, 2009, 10:54:47 PRE PODNE

VEČE NA ŠKOLJU

Pučina plava
Spava,
Prohladni pada mrak.
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

I jeca zvono
Bono,
Po kršu dršće zvuk;
S uzdahom tuge
Duge
Ubogi moli puk.

Kleče kosturi
Suri
Pred likom boga svog-
Ištu. Al' tamo,
Samo
Ćuti raspeti bog.

I san sve bliže
Stiže,
Prohladni pada mrak,
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.

Aleksa Šantić

pitalica · Novembar 19, 2009, 12:04:46 PRE PODNE

LIRSKI RAZGOVOR

- Reci kako me voliš.
- Hoću.
- Reci.
- Volim te na suncu, i volim te u senci.
Volim te u šeširu. I volim te u žaketu.
Kad vetar duva napolju. I kad si na banketu.
U zovama, u brezama, kraj maline i klena.
I kada spavaš. I kad radiš povijena.
Volim te kad jaja lepo mutiš.
Volim te čak i kad kašiku ispustiš.
I u taksiju. I u autu. Bez izuzetka.
I od kraja ulice. I od početka.
I kad kosu svoju češljem lepo deliš.
I u opasnosti. I kad se veseliš.
Na moru. U gorama. U kaljačama. Bosu.
Danas. Juče. I sutra. I danju i noću.
I u proleće kad dolaze nam laste.
- A leti kako me voliš?
- Kao srž leta, zna se.
- A da li me voliš u jesenje dane?
- Čak i onda kad gubiš kišobrane.
- A kada se zimi posrebre prozori?
- Zimi te volim ko vatru kad veselo gori.
Blizu tvog srca. I uz tvoju negu.
A iza prozora sneg. I vrane na snegu.

Konstanti Galčinjski

pitalica · Novembar 23, 2009, 07:15:01 POSLE PODNE

BALADA IZ PREDGRAĐA

I lije na uglu petrolejska lampa
svjetlost crvenkastožutu.
Na debelo blato, kraj staroga plota
i dvije, tri cigle na putu.

I uvijek ista sirotinja uđe
u njezinu svjetlost iz mraka,
i s licem na kojem su obično brige
pređe je u par koraka.

A večeri jedne nekoga nema,
a moro bi proć.
I lampa gori i gori u magli,
i već je noć.

I nema ga sutra, ni prek'sutra ne,
I vele da bolestan leži.
I nema ga mjesec i nema ga dva,
I zima je već i sniježi...

A prolaze kao i dosada ljudi
i maj već miriše.
A njega nema, i nema, i nema,
I nema, nema ga više .

I lije na uglu petrolejska lampa
svjetlost crvenkastožutu.
Na debelo blato, kraj staroga plota
i dvije, tri cigle na putu.

Dobriša Cesarić

pitalica · Novembar 24, 2009, 10:16:48 POSLE PODNE

NACRTAJ NAM NEKU REKU

Ne budi me...
Hoću da vidim vetar
kako ti se s ramenima bori
i pada u moju kosu, bez moći.
Hoću da mi se čelo
tvom poljupcu nada,
kada već živim tamo
gde ti ne možeš doći.

Sanjaj...
Obiđi nekad zoru
i svetlost dosadnih sati;
prisloni dlan uz okna
mutna do dugih kiša.
Ili ukradi brod moru
kad se ponoć utiša!

Nacrtaj za nas neku reku...
Bez talasa i gneva,
da zvezde padaju
u njeno krilo;
da čujem, opet, muziku...
Da poverujem da je sve bilo.

Pisala sam ti već o suncu,
o nedaćama koje me lome,
o uzaludnom hodu traganja...
Još ti nisam pisala samo
da nigde snovi nisu plavi,
kao na ramenu tvom
- kad se sanja.