NAŠA DECA ZASLUŽUJU DA ZNAJU DA RECITUJU

[pitalica]

KO DA TO BUDE?

Kad lokomotiva zasvira
i voz stane –
da li bi voleli da iz daljine
tačno pred vas
neko bane?

U pristaništu kad brod zatrubi
i lenger spusti –
da li i voleli sa palube da vam
neko mahne
kroz dim gusti?

Kad krene avion ka zemlji dole
sa neba plava –
da li bi voleli da kroz vratnica
proviri na vas
poznata glava?

I noću kad vas sirene dolaska
iz sna probude –
koga bi voleli da ugledate?
Ko da to bude?
Ko da to bude?

Stevan Raičković

[pitalica]

MOJ TATA TRAMVAJ VOZI   

Moj otac kad tramvaj vozi
stoji na jednoj nozi,
a drugom nogom zvoni,
da se sa klizave šine
nestašno dete skine;
on grči nogu i zvoni
da pseto ne pogine;
on zvoni, zvoni i zvoni
da se sa duge pruge
umoran radnik skine.
Ujutro kad pođem u školu,
ja prvi ugledam trolu,
ja prvi ugledam gde stanje
tramvaj koji se penje;
i kliknem: ''Eno ga ide!''
da drugovi moji vide
za bremzom, u punom sjaju,
mog oca u tramvaju.

Ali kad stignu smene
i otac kući krene,
ja znam da ga bole vene
na tromoj, okoreloj nozi
na kojoj tramvaj vozi.
Noću kad tramvaji zamru
i pomru sumorne misli,
ne spava otekla noga
koju su bolovi stisli.

Moj otac, kad tramvaj vozi,
na bolesnoj stoji nozi,
pa ipak on vozi i vozi...
Stotine ljudi dnevno
putuje i noge odmara,
stotine ljudi dnevno
na ručak stiže brže,
stotine ljudi dnevno
novine mirno otvara,
prstom na prozoru šara,
smeje se i razgovara...
Moj otac vozi i vozi
stotine ljudi dnevno,
on vozi, vozi i vozi
na svojoj bolesnoj nozi.

Aleksandar Vučo

[pitalica]

UZEO SAM HRATIJU I OLOVKU

Uzeo sam hartiju i olovku
I nacrtao mišolovku
U mišolovci parče sira
I još jedno parče sira
Da miš može da bira

Oko sira sam nacrtao čamac
U čamcu upalio sveću
Da miš bolje vidi mamac
Da ne kaže NEĆU

Ali čim sam nacrtao miša
Počela je da pada kiša

Celu je hartiju skvasila
Sveću ugasila
Nije se skrasila
Dok miša nije spasila

Ljubivoje Ršumović

[pitalica]

MAMA JE GLAGOL OD   
GLAGOLA RADITI

Roditi, podojiti, poviti, pokriti,
prići, obući, opet podojiti:
stalno je tu, nećeš se prehladiti –
mama je glagol od glagola raditi.

Doručak, ručak, užina, večera,
dvadeset slatkih, šest bez šećera,
minut nadoknaditi, nesanicu zaraditi –
mama je glagol od glagola raditi.

Posoli, dosoli, zamesi, podmesi,
dobar dan, izvoli, pobogu gde si?
Koprivu vaditi, ruže saditi –
mama je glagol od glagola raditi.

Pometi, poleti, opleti rukavicu,
okrpi sinu desnu nogavicu,
tabletu popiti, obloge hladiti –
mama je glagol od glagola raditi.

A tata ništa neće, pa neće,
on kupio mami cveće...
Stalno recituj, treba mu dosaditi –
mama je glagol od glagola raditi.

Mošo Odalović

[pitalica]

PESMA O CVETU
   
Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije
a već je znao sve tajne sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohodao
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
ne zna da čita i piše
al' zna šta je život, šta svet,
i miriše, miriše...

Branko Miljković

[pitalica]

VELIKI TATA

Postoje na svetu male stvari,
na primer: britvice,
sitni klikeri, kratki šestari,
plitke barice.

Ja znam mnoge male životinje,
na primer: mrave,
mala ostrva, uske pustinje,
sitne baklave.

Svud postoje patuljci gradovi,
mali gajevi, sela, sokaci,
zemlje kepeci, sitni cvetovi
i mali đaci.

Jedino nema maloga tate,
Ni u Francuskoj, niti u Liki,
idi u Afriku, pređi Karpate:
svi su – veeeliki!

Momčilo Tešić

[pitalica]

USPAVANKA

Tiho majka čedu peva
da mu duša mirno sneva
nema čedu lepše bajke
od mamine uspavanke.

Sneno lane u san tone
uspavanke nežno zvone
milozvukom glasa majke
što daruje u snu bajke.

Nina-nana, milo moje,
labud ruke majke tvoje
blažen sanak da mi usniš
vazda srećno da se budiš.

Milomirka Stevanović

[pitalica]

KAD SE MOLIŠ VIŠNJEM BOGU

Kad se moliš višnjem Bogu,
Ne moli se dugo, mnogo;
Bog je dobar, mnogima je
I bez molbe on pomog'o.

Ako želiš prave sreće
Sebi, meni, čedu svome,
Iz dna duše kratko reci:
POMOZ'  BOŽE RODU MOME!


J.J.Zmaj

[pitalica]

TEČE REKA KRIVA DRINA

Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene - ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

Dobrica Erić

[pitalica]

DVANAEST SIGURNIH DOKAZA DA JE POČELO PROLEĆE

1.
Velike furune po sobama, koje su od decembra huktale i buktale, sve su ćutljivije i tiše. Kao da poboljevaju od nečeg. Krajem maja sasvim će zaćutati. Zastrće ih čistim, izvezenim prekrivačima, na koje će staviti vaze sa cvećem.

2.
Pupoljci su već otškrinuli svoje kapkce. Žmure, i procenjuju: je li vreme da se otvore do kraja.

3.
U jarku, kraj puta, može se videti jedna stara cipela. Prezimila je pod snegom, i sad se, ogrejana toplim sunčevim zracima, i ona raduje proleću. Odbačene cipele se preko zime nahvataju hladnoće, te zbog toga neobično vole prvo prolećno sunce.

4.
Krompir se uznemirio. Stavi ga na tamno, vlažno, suvo, hladno, crno, belo ili bilo koje drugo mesto – on će svuda proklijati. Ima krompira koji i u frižideru uspevaju da puste kličicu.

5.
Pokraj plotova zelene se koprive, po livadama izbija zelje.

6.
Pred zoru, sve češće, poduhuje južni vetar. To je onaj vetar koji nailazi kad se sneg sasvim otopi, tek koliko zemlju da prosuši.

7.
Na pijace pristiže mladi luk, tako mlad, i tako zelen.

8.
Sunce, odjednom, ima mnogo slobodnog vremena.

9.
Topi se i ono malo preostalog snega na severnoj strani kuće. Topi se užurbano, jer je u zakašnjenju.

10.
Svečeri, po ulicama, ima više šetača.

11.
Vrapci se ponašaju samostalnije.

12.
Može se čuti i jedna pčela kako zuji. To je najsigurniji dokaz. Pčele ne izlaze iz košnica dok nisu sto odsto sigurne.


Milovan Danojlić