NAŠA DECA ZASLUŽUJU DA ZNAJU DA RECITUJU

[pitalica]

MRKVA

Zec, opasna zverka,
rujnu mrkvu merka.

Mrkva krupna, dozrela,
nameru mu prozrela,
još mudrija bila:
u zemlju se skrila.

Pa zec, ljut u duši,
sad joj gricka uši
izrasle iz temena.

U svitanje,
za kopanje
nema vremena.

Momčilo Tešić

[pitalica]

PTICA I SLIKA

Jedan slikar prvo
naslikao drvo,
kom je sunce
među grane palo.
Onda slikar
naslikao nebo
(bunilo se
al je ipak stalo).

Kad je hteo
da naslika pticu,
ona mu je
prhnula sa grane:
nije htela
da na jednoj grani
odčuči sve svoje
lepe ptičje dane.


Zorica Đukanović

[pitalica]

PLAVA ZVEZDA

1.
Iza šuma, iza gora,
iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš
i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi:
ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava:
da se sanja do svitanja.

Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.

Mora druga da se nađe.
Treća.
Peta.
Mora u snu da se zađe
na kraj sveta.

I još dalje iza kraja:
do beskraja.

2.
Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš?
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.

Jednog dana,
jedne noći,
ne znam kada, al znam tačno,
izgledaće nebo bez nje
tako prazno, tako mračno.

I sva sunca,
sve lepote
i sve oči što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje, sasvim prave.

Ja ti neću reći šta je
ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.

Miroslav Antić

[pitalica]

MIROLJUBIVA PESMA

Oružje – lako, teško, razno –
nikad ne puca samo ni prazno.

Svakoj pušci je potrebno tane
i oči koje će da nišane,

i čelo koje će da promisli
o meti, nameri i kapisli,

i dva srca: jedno da omrzne
a drugo da metak okrzne.

I prsti koji će malo jače
povući ljute obarače.

Do danas, još od pamtiveka,
bori se čovek protiv čoveka.

A kad bi ljudi pitali dete,
municiju bi smenile konfete.

Radomir Mićunović

[pitalica]

SVE SLUČAJNO

Slučajno idu na iste rođendane,
slučajno pomisle jedno čim svane,
slučajno on na nju, i slučajno na njega ona,
slučajno slušaju muziku sa istog gramofona.

I kada odgovaraju na času,
jedno za drugo slučajno strepe,
slučajno im neko srebro treperi u glasu
kada jedno drugom poklanjaju reči lepe.

Slučajno se nađu na istoj stazi, na istoj strani,
slučajno ih zanimaju baš isti romani.
Slučajno se u istoj poslastičarnici nađu,
slučajno idu u bioskop u iste dane,

slučajno bi seli u istu lađu
i da putuju na različite strane.

Vaska Jukić Marjanović

[pitalica]

CAJKI ZEBU PRSTI

Inje blista, zime steže;
Vetar brije – čisto reže;
Nema sunca, ne vidi se
Na sivome nebu.

Naša Cajka u dlan huče,
Prstići joj zebu.

- Neka malo huče, trlja
Prste svoje Cajka mila,
Neka, neka, ne bi l' tako
Bolje zimu zapamtila!

Kad zapamti zimu, ciču,
Slađe će joj onda pasti
Kad proleće toplo sine
I donese svoje slasti.

Kad pobegne magla siva
I zaplovi nebo vedro,
A livade pruže cveća
Puno krilo, puno nedro;

Slađe će joj onda pasti
Ljubičicu tražit širom,
I slušati glas slavujev,
I trčati za leptirom.

[/b]

Jovan Jovanović Zmaj

[pitalica]

[pitalica]

LEPTIRI SA LEPIM GLAVAMA

Leptiri sa lepim glavama
Ne mogu da žive u stiskama
Već u polju među travama
I na cveću među liskama

Leptiri sa lepim krilima
Ne mogu da lete noćima
Već u boji sunčanog ćilima
I u bašti među voćkama

Leptiri sa lepim šarama
Ne mogu da žive u sobama
Već u nežnim budoarima
U cvetnim garderobama

Leptiri sa lepim ćudima
Lete vazdušnim prugama
Sa nekim lakim tugama
U svojim sitnim grudima

Ljubivoje Ršumović

[pitalica]

ZAGONETKA

*

Pogodi kako se raste.
Pogodi kako se lako
stogne do krova,
do laste,
oblaka punog kiše,

do neke zvezde daleke
i više,
i još više
u čudne visine plave.

Pogodi da li kroz kragnu,
kroz nogavice,
rukave,
dok neka snaga u tebi
i neka lepota u tebi
pravo do sunca vodi.

Zažmuri – pa pogodi.

*

A možda i nije važno
da se unapred setiš.

Možda se najlepše raste
kad ništa ne primetiš.

Možda se najlepše biva
veći,
još veći,
najveći

ćuteći,
sasvim ćuteći,

kroz neki tihi nemir
što se u tebi stvori,
pa gori,
beskrajno gori,
i nikad ne izgori.

I niko ne zna šta je.
A to traje. I traje.

Miroslav Antić

[pitalica]

KIJAVICA

Kijavicu Kaća ima,
         a-pćiha!
Pod perinom Kaći zima,
         a-pćiha!
Stiže doktor, pa će strogo:
         a-pćiha!
- Bolesna je dama mnogo,
         a-pćiha!
Mala dama Katarina,
         a-pćiha!
Doktor uze terpentina,
         a-pćiha!
Natrljao leđa njena,
         a-pćiha!
Zakijao istog trena,
         a-pćiha!
Ode doktor do pisara,
         a-pćiha!
A kod njega sto drugara,
         a-pćiha!
Stoji zdela puna jela,
         a-pćiha!
A u zdelu pisar kija,
         a-pćiha!
Pisar kija, leđa svija,
         a-pćiha!
Jedu, piju, znoj ih probi,
         a-pćiha!
Kijavicu svaki dobi,
         a-pćiha!
Prenosio gost je gostu,
         a-pćiha!
Pa bučaše ko na mostu,
         a-pćiha!
Kad deseti prođe sat,
         a-pćiha!
Već kijaše čitav grad,
         a-pćiha!
I nestade terpentina,
         a-pćiha!
A krivac je Katarina,
         a-pćiha!

Jan Bžehva