LEPE PRIČE

[kai79]

Daleko u sumi na vrhu jedne visoke planine ziveo je jedan stari mudri duhovnik.
Ziveo je potpuno sam,samo bi mu praznicima u goste dolazio narod iz cele zemlje.
Jednotg dana su mu dosli mladi studenti.
Planina je bila visoka pa su se malo umorili.Neki su se zalili da ih bole noge i kroz salu da ce morati sici na rukama.
Tada su poceli pricati koji je deo tela najaci u coveku.
Jedni su govorili ruke,jedni noge,jedni ledja.
Onda je nastala tisina i svi su pogledali u mudrog starca.
Ocekivajuci da on kaze svoje.
Starac se samo nasmejao i rekao :najaci organ kod coveka je srce.
Svi su se zacudili i pitali u glas: kako srce?
Tada starac rece:srce je najaci organ u coveku zato sto moze u sebi da nosi celi svet i nikad da se ne umori.

[kai79]

Jedan stari duhovnik imao ucenika .Taj ucenik svuda je isao sa njim.
Svuda ga je prati cak i u molitvi se nije razdvajao od njega bio je njegova necujna senka.
Jednog dana kad je se starac poceo moliti u sred molitve ispred njih se pojavi cudesno lepo stvorenje sa krilima i oreolom i ispuni sobu svetlom.
Starac nije obracao paznju na njega ,ta prilika je pokusavala da stupi u kontak sa starcem.
Zvala ga ,prilazila mu i nesto mu sapotala na uho.
Sav ozaren mladic ,topio se od srece.To je trajalo nekolko trenutaka dok starc nije ljutitim glasom povikao :ODLAZI NE OMETAJ ME U MOLITVI GUBI SE!
I ta pojava nestade .
Te reci su mladica sledile i sav se sablaznijo,ali je ipak zbog velikog postovanja prema stacu samo cutao.
kad je starac zavrsio molitvu ,mladic skoci sav razocaran.
Kako ste mogli biti tako drski pa zar tako da kazete andjelu .Jeste li svesni da ste oterali Bozje stvorenje!
Satrc ga je u cudu gledao.
Da je to bilo Bozije stvorenje mi ga ne bi videli nego osetili .Ucenik se zbuni i rastuzi :pa ono je svetlelo i bilo je prelepo!
Starc mu se nasmeja i rece:i zlato je svetlo i lepo ali se na njega ne mozes ugrejati

[pitalica]

TO JE ŽIVOT

Kineski seljak i njegov sin od sve imovine imali su samo jednu kobilu. Jednom prilikom kobila im je pobegla i njihov komšija je došao i rekao:
- Kakva nesreća, da vam kobila pobegne!
Seljak je na to odgovorio:
- Ne znam je li sreća ili nesreća, takav je život.

Sledećeg dana kobila se vratila i sa sobom dovela čitav čopor divljih konja. Komšije su se okupile i rekle:
- Kakva sreća! Tvoja kobila ti je dovela čopor drugih konja. Sada si bogat čovek!
Seljak je na to odgovorio:
- Teško je reći da li je sreća ili nesreća. To je život.

Seljakov sin je hteo da ukroti konje i zajahao je jednog. Konj ga je zbacio, on je pao i slomio nogu, pa je ostao hrom. Komšije su rekle seljaku:
- Strašno je to što se desilo. Tvoj sin će ostati bogalj!
Seljak je odgovorio:
- Ja ne znam da li je to zlo ili dobro. To je život.

Uskoro su u selo došli vojnici i mobilisali za rat sve sposobne mlade ljude, uzeli su i komšijinog sina, ali seljakovog nisu jer je bio hrom. Tada je komšija rekao:
- Možda više nikada neću videti svog sina. Ali ti si srećan, tvoj sin je pošteđen.
Seljak je opet odgovorio:
- Ne znam da li je dobro ili zlo. To je život.

[pitalica]

LOVCI NA SREĆU

Jednog dana videše deca nekog starca, kako ide ulicom sa velikom korpom na ramenu, prepunom sjajnih zvezda. Laganim zamahom ruke on bi, s vremena na vreme, zagrabio iz korpe i zavitlao kao da seje. Tada bi mnogo prekrasnih zvezdica zalepršalo oko njega kao jato varnica.
- Šta to radite? – upitaše deca goreći od znatiželje.
- Sejem sreću! – odgovori starac i mirno nastavi svoj posao, dok su mu se među prstima caklili sjajni dragulji, iz kojih su decu gledale tople dugine boje.
Osvojeni tom lepotom, mališani smesta pojuriše da uhvate sreću, ali uzalud.
I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.
- Uzalud je to što činite – osvrnuo se tajanstveno starac. Tako je nikada nećete uloviti.
- Zašto? – upitaše začuđena deca.
Nasmešivši se, starac im odgovori:
- Tek kad se naučite sejati radost i lepotu oko sebe, bićete pozvani na žetvu sreće.
Onaj ko grabi sebi, nikada neće uhvatiti sreću.

[pitalica]

SAD JE VREME

Jednu malu devojčicu često su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za večeru. Jednog dana, dok je birala krompir, sišao je i njen otac u podrum.
"Šta to radiš?" - upitao je.
"Pokušavam da nađem najsitnije krompire koje ćemo iskoristiti za večeras. Krupnije i bolje krompire iskoristićemo kasnije."

Otac se smešio dok je iz njene ruke uzimao sud i sitan krompir izručio nartag na gomilu.
"Ako tako postupaš uvek ćemo jesti samo sitan krompir. Izaberi najveći i najbolji krompir za danas, pa ćemo uvek jesti najbolji krompir!"

Ono najbolje što možemo da učinimo svojim bližnjima ne treba da čuvamo za neko buduće vreme. Ta buduća prilika možda nikada neće doći. Ako se trudimo da sada živimo najboljim životom i sada budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li ćemo biti takvi i u budućnosti.
Izaberite sada samo ono što je najbolje i uvek najbolje.

[tobi45]

Nemojte prezirati priče.

Učitelj je poučavao služeči se usporedbama i pričama koje su njegovi učenici slušali sa zadovoljstvom – a poneki put su bili nezadovoljni,jer su čeznuli za nečim dubljim.
Učitelj time nije bio dirnut.Na sve njihove prigovore,odgovarao bi:
Morate još shvatiti,dragi moji,da je priča najmanja udaljenost između ljudskog bića i istine.
Drugi puta bi rekao:
zlatnik čovjek nađe
Sa svijećom koju je kupio za
Nekoliko novčića.
Najdublju istinu čovjek pronađe
Pomoću jednostavne priče.

[pitalica]

NEDELJA

Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
,,Nedelja – dan bez budućnosti", napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. Opis one druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.
Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.
Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.
Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške ,,Zdenka" sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.
Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.
,,Nedelja – dan bez budućnosti." Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.
Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta...)
Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.
Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.
Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči ,,ne delati", a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: ,,Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim."
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.


David Albahari

[pitalica]

Priča stari Indijanac svom unuku:
- U ljudima se odvija neprekidna bitka! Tu se stalno bore dva vuka...
*Jedan je ZLO! To je strah, gnev, zavist, pohlepa, nadmenost, samosažaljenje,  ogorčenje, laž, ponos, superiornost i ego.
*Drugi je DOBRO! To je radost, mir, nada, vedrina, poniznost, dobrota, saosećajnost, velikodušnost, istina i vera.
- I koji vuk pobeđuje? – upita unuk, očiju sjajnih od radoznalosti.
Stari Indijanac odgovori:
- Onaj koga hraniš!

[pitalica]

LJUBAV JE UVEK NOVA

Počeh razmišljati kakva bih volela biti u tom trenutku. Volela bih biti vesela, radoznala, srećna. Proživljavati intenzivno svaki trenutak, žudno pijući vodu života.
Verovati ponovo u snove. Biti kadra da se borim za ono što želim. Voleti čoveka koji me voli. Da, to je bila žena kakva bih ja volela biti – i koja je iznenada zaživela i ušla u moje telo.
Osetih kako mi dušu preplavljuje svetlost jednog Boga, u kojeg više nisam verovala. I osetih kako, u tom času, Drugo Ja napušta moje telo i seda u ugao male sobe.
Mogla sam ponovo posmatrati ženu koja sam do tada bila: slabu, ali punu želje da ostavi utisak jake osobe. Osobu koja se boji svega, ali sama sebe uverava kako to nije strah – već razboritost onoga ko je spoznao realnost. Što zazidava prozore kroz koje može prodreti sunčeva vedrina – kako njen stari nameštaj ne bi izbledeo.
Videh moje Drugo Ja kako sedi u uglu sobe – krhko, umorno, razočarano. Obuzdavajući i podjarmljujući ono što bi uvek trebalo biti na slobodi: svoje osećaje.
Pokušavajući shvatiti buduću ljubav prema iskustvu proživljenje patnje. Ljubav je uvek nova. Svejedno je volimo li jedan, dva, deset puta u životu – uvek smo pred situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili raj, ali uvek nas negde odvede. Treba je prihvatiti, jer ona je hrana našeg postojanja. Ako je odbacimo, umrećemo od gladi, gledajući bremenite grane na stablu života, bez hrabrosti da ispružimo ruku i oberemo plodove. Treba ići za ljubavlju ma gdje ona bila, čak i kad to znači sate, dane, nedelje razočarenja i tuge. Jer u času kad krenemo ususret ljubavi, i ona kreće u susret nama.
I spase nas.
Kad je Drugo Ja izašlo iz mene, moje je srce ponovo počelo da razgovara sa mnom. Reklo mi je da pukotina na zidu brane propušta vodeni tok, da vetrovi duvaju u svim smerovima i da je ono srećno jer ga ja ponovo slušam.
Moje srce je govorilo da sam zaljubljena.
I ja sam zaspala zadovoljna, s osmehom na usnama.

Paolo Koeljo

[pitalica]

SOKRATOV TEST ''TRI SITA"

U staroj Grčkoj Sokrat je bio poznat po tome što je veoma visoko cenio znanje. Jednog dana je poznati filozof sreo poznanika, koji mu je rekao:
- Znaš li šta sam upravo čuo o tvom prijatelju?
- Samo trenutak - zaustavio ga je Sokrat. - Pre nego što mi bilo šta kažeš, želeo bih da napraviš kratak test. Ime mu je "Test tri sita"
- "Test tri sita"?
- Tako je - nastavi Sokrat. - Pre nego što mi budeš govorio o mom prijatelju, možda bi bilo dobro da razmisliš o tome šta mi želiš reći i propustiš svoje reči kroz posebna sita. Zato se i zove "Test tri sita".
- Prvo sito je sito istine. Jesi li sasvim siguran da je to što mi želiš ispričati istina?
- Ne - odgovori čovek, u stvari, upravo sam čuo i...
- U redu - reče Sokrat. - Dakle, ne znaš zasigurno da li je to istina ili nije. Probajmo s drugim sitom. Sitom dobrote. Želiš li mi ispričati nešto dobro o mom prijatelju?
- Ne, upravo suprotno...
- Znači tako - nastavi Sokrat, želiš mi ispričati nešto loše o njemu, ali ne znaš da li je to istina. No, još uvek možeš napraviti test, na raspolaganju ti je još jedno sito. Sito upotrebljivosti. Da li će mi koristiti to što bi želeo da mi ispričaš o mom prijtelju?
- U stvari, ne...
- Dakle - zaključio je Sokrat, ukoliko mi želiš ispričati nešto za šta ne znaš da li je istinito, nije dobro niti korisno, zašto bi mi uopšte morao išta ispričati?