LEPE PRIČE

[pitalica]

Jednoga dana Miš je, kroz pukotinu na zidu, gledao kako farmer sa ženom otvara paket.
- Kakva je to hrana? - pitao se. Ali kada je otkrio da je u pitanju mišolovka, bio je užasnut.
Trčeći kroz dvorište farme, upozoravao je ostale vičući: - U kući je mišolovka! U kući je mišolovka! Kokoška, kvocajući, podigne glavu i kaže: ''Gospodine Mišu, to je ozbiljan problem za tebe, ali nema baš nikakve veze samnom. Ja se zato ne mogu uzrujavati.''
   Miš se okrene prascu i vikne: '' Mišolovka je u kući!'' Prase je saosećalo, ali reče: ''Žao mi je, ali ja ne mogu ništa osim da se molim za tebe.''
   Miš krene prema kravi: ''Mišolovka je u kući!'' Krava odgovori: ''Žao mi je zbog tebe, ali s mog nosa neće faliti koža.''
   Tako se Miš vrati pognute glave u kući kako bi se sam suočio s farmerovom mišolovkom. Te noći, u kući se začuo čudan zvuk  – kao kad mišolovka uhvati svoj plen. Farmerova žena u mraku nije videla da se u mišolovku uhvatio rep otrovne zmije. Zmija ju je ugrizla. Farmer je ženu brzo odvezao u bolnicu, ali nije bilo pomoći i kući se vratila sa temperaturom. Znamo da se temperatura leči dobrom kokošijom supom, pa je farmer zaklao kokošku. Ali bolest se nastavila, pa su u posetu došli prijatelji, komšije... Da bi ih poslužio, farmer je zaklao prase. Nažalost, farmerova žena se nije oporavila, umrla je. Mnogo ljudi je došlo na sahranu, farmer je zaklao kravu da napravi daću.
   Kroz svoju pukotinu u zidu, Miš je sve to gledao sa velikom tugom, ali pomoći nije mogao nikome.
   Zato, kad čuješ da se neko suočio sa problemima i misliš da te se to ne tiče, seti se: kad je jedan od nas ugrožen – svi smo u opasnosti. Svi smo umešani u to putovanje zvano ''ŽIVOT''. Treba da pazimo jedni na druge, i ponekad učinimo dodatan trud da nekoga bar ohrabrimo.
Naravoučenije: Ispričaj ovo svakom ko ti je ikad pomogao, i neka zna koliko ti je važan. Seti se, SVAKO OD NAS JE BITNA NIT U TAPISERIJI DRUGE OSOBE. NAŠI ŽIVOTI SU ISPREPLETANI S RAZLOGOM. JEDNA OD NAJBOLJIH STVARI KOJA SE VEŽE UZ OVAJ SVET JE – PRIJATELJ.

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

Stavila je još jedan jastuk pod glavu, usmerila svetlost lampe na knjigu i malo utišala muziku. Vazduh u toploj sobi je mirisao na "felce azzurra" shower gel.
Tada je čula zvono.
Stajao je pokisao, promrzao i neobrijan, nikakav i ničiji, u mračnom hodniku
"Mogu li da uđem?"
"Jesi li ih kupio?" - pitala je čoveka koji je trknuo da kupi cigare pre dve godine, četiri meseca, pet dana i šesnaest sati.
Rezignirano se, kao, nasmešio: "Hoćeš li me pustiti da uđem da ti objasnim?"
Iz jakne, okačene u predsoblju, izvadila je sto dinara.
"Molim te, idi kupi i meni jedno paklo."

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

Jednom gospodinu ispadnu naočare na pod, tresnuvši glatko o pločice.
Gospodin se sagne rastužen, jer stakla za naočare su vrlo skupa. Ali
zapanjen otkriva da se ona čudom nisu razbila.

Sada se ovaj gospodin oseća vrlo zahvalan, i shvata da je ovo što se
desilo prijateljsko upozorenje, odlazi u optičku radnju i nabavlja
kutiju od roga, dvostruko postavljenu da bi bolje štitila od udara.
Jedan sat kasnije ispada mu futrola, a on, nagnuvši se, ne mnogo
uznemiren, otkriva da su se naočare pretvorile u prah. Ovaj gospodin
za trenutak shvata da su namere Proviđenja nedokučive, i da se čudo
zbilo, u stvari, sada.

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

                                        NEUSPELA PREDSTAVA

                                                  Vodvilj

Na pozornicu izlazi Petrakov-Gorbunov, hoće nešto da kaže, ali štucne. Počinje da povraća. Izlazi.

Dolazi Pritikin.

PRITIKIN: Uvaženi Petrkov-Gorbunov trebalo je da vam saopšti... (Povraća i istrčava.)

Dolazi Makarov.

MAKAROV: Jegor... (Makarov povraća. Istrčava.)

Dolazi Serpuhov.

SERPUHOV: Da ne bi bilo... (Povraća i istrčava.)

Dolzi Kurova.

KLUROVA: Htela bih... (Povraća i istrčava.)

Dolazi jedna mala devojčica.

MALA DEVOJČICA: Tata me je zamolio da vam svima prenesem da se pozorište zatvara. Svima nam se povraća.

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

                                                          ŠOLJA ČAJA
Nan-ina, japanskog učitelja zena u periodu Meiđi, posetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želeo da se od njega raspita o zenu.

Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svome gostu, nastavio je da sipa. Profesor je posmatrao kako se čaj preliva, ali kada više nije mogao da se suzdrži, reče: "Puna je. Više ne može da stane!"

"Kao i ova šolja", reče Nan-in, "pun si svojih ubeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?"

[pitalica]

PITANJE METODA

   Filosof koji je ugledao Budalu kako tuče svog Magarca, reče:
   ''Uzdrži se, sine moj, uzdrži se, preklinjem te. Ko se služi silom, od sile će i nastradati.''
   ''Tome,'' reče Budala vredno mlateći životinju, ''i pokušavam da naučim ovu zver koja me je ritnula.''
   ''Nema sumnje,'' reče Filosof sam sebi dok je odlazio, ''mudrost budala nije ni dublja ni istinitija od naše, ali njihov način saopštavanja izgleda da je mnogo upečatljiviji.''

Embrouz Birs

[sloxxx]

Ton Telehen - Nedostajati

Jednog jutra, vrlo rano, mrav pokuca na veveričina vrata.
- Baš lepo – reče veverica.
- Ali, nisam zato došao – reče mrav.
- Valjda ipak hoćeš malo marmelade?
- Pa dobro... ali samo malo.
Ustiju punih marmelade, mrav ispriča zašto je došao.
- Jedno vreme ne smemo da se vidjamo – reče on
- Zašto? – upita veverica iznenađeno. Njoj je uvek baš prijatnokad mrav tek tako navrati. Veverica je gledala mrava široko otvorenih očiju a usta su joj bila puna žirove kaše.
- Da bismo videli da li ćemo jedno drugom nedostajati – reče mrav.
- Nedostajati?
- Nedostajati. Pa valjda znaš šta je to.
- Ne – reče veverica.
- Nedostajati je nešto što osećaš kada nečeg nema.
- Šta onda osećaš?
- E, pa o tome se i radi.
- Pa onda ćemo jedno drugom nedostajati – reče veverica tužno.
- Ne, reče mrav – jer možemo jedno drugo i zaboraviti.
- Zaboraviti! Tebe!? – jauknu veverica.
- De, de – reče mrav – ne jauči tako glasno.
Veverica položi glavu u šake.
- Ja tebe nikada neću zaboraviti – reče ona blago.
- Eto sad – reče mrav. – To tek treba da vidimo. Zdravo!
I vrlo naglo izađe kroz vrata i spusti se niz stablo bukve. Veverica je odmah počela da oseća kako joj mrav nedostaje.
- Mrave – dozivala je – nedostaješ mi! – Glas joj se odbijao o grane drveća.
- To još ne može! – reče mrav. – Pa još nisam ni otišao!
- A ipak je već tako! – doviknula je veverica.
- Pa sačekaj još malo – čuo se iz daljine njegov glas
Veverica uzdahnu i odluči da čeka. Ali mrav joj je sve više nedostajao. Povremeno je mislila na žirovu kašu ili na kukčev rođendan, još te večeri, ali mrav joj je opet nedostajao.
Popodne nije više izdržala i izašla je napolje. Ali, nije napravila ni tri koraka , a već je srela mrava. Bio je umoran, sav u znoju, ali zadovoljan.
- Tačno je – reče mrav. – I ti meni nedostaješ. I nisam te zaboravio.
- Eto vidiš – reče veverica.
- Da – reče mrav. Prebacili su jedno drugom ruku preko ramena i otišli na reku da gledaju odsjaj talasa.

[pitalica]

DA JE NE BIH SREO

Volim je i ne mogu sa njom da razgovama, uhodim je da je ne bih sreo.
Voleo sam devojku koja je i mene volela, ali morao sam da je ostavim.
Zašto?
Ne znam. Bilo je to kao da je okružena oružnicima koji su koplja držali napolje uperena. I kad bih joj se približio, naleteo bih na šiljke, bivao ranjen i morao da uzmaknem. Mnogo sam stradavao.
Da li je za to devojka bila imalo kriva?
Ne verujem, ili sam čak siguran da nije. Poredjenje od maločas nije bilo potpuno, pošto sam i ja bio okružen oružnicima koji su koplja držali okrenuta unutra, naime prema meni. Kad god bih se primaknuo devojci, naleteo bih najpre na koplja svojih oružnika i već tu je moje napredovanje bilo zaustavljeno. Možda do devojčinih oružnika nikad nisam ni dospeo, pa ako bi trebalo da sam i dopro, onda to već krvareći od svojih kopalja i bez svesti.
Da li je devojka ostala sama?
Ne, neko drugi je prodro do nje, lako i ničim sprečavan. Iscrpljen sopstvenim nastojanjima, gledao sam na to onako ravnodušno kao da sam vazduh kroz koji su njihova lica nalegla jedno na drugo u prvom poljupcu.

                                                                                                                                         Franc Kafka

[pitalica]

UČITELJ

Nekada davno, jedan Učitelj govorio je pred masom ljudi. Njegova poruka beše tako moćna a reči toliko pune ljubavi, da su svakoga dotakle prevo u srce. Među tim ljudima bio je jedan čovek koji je upijao svaku Učiteljevu reč. Taj čovek beše veoma skroman, i veoma dobrog srca. Učiteljeve reči su ga toliko ganule da je osetio potrebu da Učitelja pozove u svoj dom.
Kada je Učitelj završio besedu taj čovek se probi kroz masu, pogleda Učitelja u oči i reče mu: ''Znam da si zauzet i da svi žele da im pokloniš pažnju. Znam da nemaš vremena za mene. Ali mi je srce tako puno ljubavi da žarko želim da te pozovem u svoj dom. Želim da ti pripremim najlepšu gozbu. Ne očekujem da šeć prihvatiti, ali morao sam da te pozovem.''
Učitelj pogleda čoveka u oči i toplo se osmehujući, reče: ''Pripremi gozbu, doći ću.'' Zatim Učitelj ode.
Čovek se veoma obradova tim rečima. Jedva je čekao da ugosti Učitelja i da mu iskaže svoju ljubav. To će biti najvažniji dan u njegovom životu: Učitelj će doći u njegov dom. Kupio je najbolju hranu i vino i spremio najlepšu odeću da je pokloni Učitelju. Uredio je kuću što je lepše mogao, pripremio bogatu večeru i ukrasio trpezu. Srce mu je bilo puno radosti jer je znao da će Učitelj uskoro doći.
Dok ga je tako nestrpljivo čekao, neko pokuca na njegova vrata. On požuri da ih otvori, ali umesto Učitelja, na svom pragu ugleda neku staricu. Ona ga pogleda u oči i reče: ''Umirem od gladi. Možeš li mi dati parče hleba?''
Čovek je bio pomalo razočaran jer je očekivao Učitelja. Ipak, pogledao je ženu i rekao: ''Izvoli, uđi u moj dom.'' Postavio ju je na mesto namenjeno Učitelju i dao joj hranu koju je spremio za njega. Ali i dalje je bio veoma nestrpljiv i jedva je čekao da žena završi s jelom. Staricu je, međutim, dirnula njegova velikodušnost. Zahvalila mu je i otišla.
Tek što je ponovo pripremio sto za Učitelja, čovek opet začu kucanje na vratima. Ovaj put bio je to neki stranac koji je putovao kroz pustinju. Putnik pogleda čoveka u oči i reče: ''Žedan sam. Možeš li mi dati nešto da popijem?''
Čovek je i ovaj put bio razočaran što Učitelj još nije stigao. Pozvao je putnika da uđe, i postavio ga na Učiteljevo mesto. Poslužio ga je vinom koje je namenio Učitelju. Kada je putnik otišao, čovek ponovo pripremi trpezu za Učitelja.
Tada neko ponovo zakuca na vrata. Kad ih je otvorio, pred njim je stajalo neko dete. Dete ga pogleda i reče: ''Smrzavam se. Možeš li mi dati nešto da obučem?''
Čovek se opet razočara što još nema Učitelja, ali kada se zagledao u detinje oči, srce mu se ispuni ljubavlju. On brzo uze odeću koju je nameravao da da Učitelju, i dade je detetu da je obuče. Dete mu zahvali i ode.
Čovek je čekao Učitelja do kasno u noć. Kada je shvatio da Učitelj ipak neće doći bio je razočaran, ali mu je oprostio. Rekao je sebi: ''Znam da nije trebalo da očekujem da Učitelj dođe u moj skromni dom. Iako je rekao da će doći, sigurno je imao nekog važnijeg posla. Učitelj nije došao, ali je barem želeo da dođe, a to je dovoljno da budem srećan.''
On polako pospremi hranu i vino koje je pripremio i leže u krevet. Te noći sanjao je da je Učitelj došao kod njega. Čoveku je bilo drago što ga vidi, ali nije znao da je to samo san. ''Učitelju, došao si! Održao si reč!''
Učitelj odgovori:''Da, evo me, ali dolazio sam i ranije. Bio sam gladan, i ti si me nahranio. Bio sam žedan, i ti si mi dao vina. Bilo mi je hladno, i ti si mi dao odeću. Sve što učiniš za druge, činiš i za mene.''
Čovek se probudio punog srca, jer je shvatio čemu ga je Učitelj naučio. Učitelj ga je toliko voleo da mu je poslao troje ljudi da bi mu objasnio: Učitelj živi u svima. Kad god nahranite onoga ko je gladan, kada napojite onoga ko je žedan, kada zagrejete onoga kome je hladno, pružate ljubav Učitelju.[/color]
Don Miguel Ruis

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

Devojka je cekala avion u cekaonici jednog velikog aerodroma. Posto je trebala dugo cekati, odlucila je kupiti knjigu kako bi joj vrijeme brze proslo. Uz knjigu kupila je i paketic keksa.
Sjela je u VIP cekaonicu kako je nitko ne bi uznemiravao. Kraj nje je bila stolica sa keksom, a sa druge jedan gospodin koji je citao novine. Kad je ona pocela uzimati kekse i gospodin je uzeo jedan. Ona se sokirala, ali nista nije rekla i nastavila je citati knjigu. U sebi je pomislila: ma gledaj ti ovo, da samo imam malo vise hrabrosti, do sada bih ga vec udarila... Svaki put kad je ona uzimala jedan keks, covjek pored nje, ne obazirajuci se ni na sta, uzimao je isto tako jedan. Nastavili su tako dok nije ostao samo jedan u paketu i djevojka pomisli: bas me zanima sta ce sada napraviti!!!
Covjek uzme posljednji i podijeli ga na dvoje!
Ovo je zaista previse, pomisli djevojka, sokirana uzme svoje stvari, knjigu, torbu i ode prema izlazu iz cekaonice. Kada se osjecala malo bolje, nakon sto ju je prosla ljutnja, sjela je na mjesto gdje nije bilo nikoga da bi izbjegla neke druge neugodne dogadjaje. Zatvori knjigu i otvori torbu da je ubaci u nju. U tom trenutku ugleda paketic keksa jos uvijek netaknut.
Postidje se kao kradljivac i tek tada shvati da je keks, isti kao njen, bio od gospodina koji je sjedio pored nje, ali koji je, bez sokiranja, nervoze ili prepotencije, podijelio i svoj posljednji komad sa njom, totalno suprotno od nje, kojoj su bili povrijedjeni ponos i osjecaji.