Poezija - znana i neznana

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

Ti koja imas nevine ruke

Ti koja imas ruke nevinije od mojih
i koja si mudra kao bezbriznost.
Ti koja umijes s njegova cela citati
bolje od mene njegovu samocu,
i koja otklanjas spore sjenke
kolebanja s njegova lica
kao sto proljetni vjetar otklanja
sjene oblaka koje plove nad brijegom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce
i tvoja bedra zaustavljaju bol,
ako je tvoje ime pocinak
njegovim mislima, i tvoje grlo
hladovina njegovu lezaju,
i noc tvojega glasa vocnjak
još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega
i budi poboznija od sviju
koje su ga ljubile prije tebe.
Boj se jeka sto se priblizuju
neduznim posteljama ljubavi.
I blaga budi njegovu snu,
pod nevidljivom planinom
na rubu mora koje huci.

Seci njegovim zalom.
Neka te susrecu ozaloscene pliskavice.
Tumaraj njegovom sumom.
Prijazni gusteri nece ti uciniti zla.
I zedne zmije koje ja ukrotih
pred tobom biti ce ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u nocima ostrih mrazova.
Neka te miluje djecak kojega zastitih
od uhoda na pustom drumu.
Neka ti mirise cvijece koje ja zalivah
svojim suzama.

Ja ne docekah naljepse doba
njegove muškosti.
Njegovu plodnost
ne primih u svoja njedra
koja su pustosili pogledi
gonica stoke na sajmovima
i pohlepnih razbojnika.

Ja necu nikad voditi za ruku
njegovu djecu.
I price koje za njih davno pripremih
mozda cu ispricati placuci
malim ubogim medvjedima
ostavljenoj crnoj sumi.

Ti koja imas ruke nevinije od mojih,
budi blaga njegovu snu
koji je ostao bezazlen.
Ali mi dopusti da vidim
njegovo lice dok na njega budu
silazile nepoznate godine.

I reci mi katkad nesto o njemu,
da ne moram pitati strance
koji mi se cude, i susjede
koji zale moju strpljivost.

Ti koja imas ruke nevinije od mojih,
ostani kraj njegova uzglavlja
i budi blaga njegovu snu!

Vesna Parun

[pitalica]

MOLIM?

Televizija?
To svetlucavo kopile podvodača vremena

Politika?
Ta stoglava kurva lažne požrtvovanosti

Novac?
Ta šuštava ala svih surogata sreće

Ali gobleni...
Goblene ne podnosim    


Andrej Kislovski

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

    JAGODE


Bledim
Od strasnog mirisa pada

Pušim se
Od nepodnošljive sete postojanja

Trnem
Od metafizičkog bola beskonačnosti

Samo me jagode mogu spasti

Andrej Kislovski

[yuca]

Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio tezak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveca
dok sam prolazila trceci.

Cinilo mi se da ih opet vidim,
svoje ladje,
ali one su bile otisle,
dok sam spavala one su digle sidro
i otisle su sve
(a ipak
san je tako divlji,
treba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteci, ne disuci,
ne misleci).

Ali dok sam ja spavala
oni su otisli u rat...
I sada –
kome da pisem?...

A mogla sam da budem
mala plava devojcica,
u cvecu rezede,
medju belim krilima golubice,
devojcica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala

Avaj!
sacuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih prica
samo u svojim rukama.

Da bih mozda ponovo njih stigla
mogla bih da trcim, trcim
brze od svog srca:
mogla bih da pojasem konja
da sto manje vremena izgubim.

Ali stvar nije u tome.
Ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
jer oblaci imaju cudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reci,
zbog sitnice, cuteci.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.

Milena Pavlovic Barili
Pesme iz Francuske

[pitalica]

Vizija sna.
Noćima u meni talasa
Tvoja zlatasta kosa,
Da mogu bar jednom
Rosa lepršava u zenici tvojoj biti
Da mogu
Bar jednom usniti
Put do sazvežđa
Po našoj niti imaginacija.
Vetar nam mrsi noćima kose
Ne znajući da vaje najlepše
Anđele od kristalne rose,
Dovode te molitve moje,
Nestaju ponori što na putu stoje.
Iz sunca zlato potiče.
Java...
Svaki tren
Blage bisere niže,
Reci mi: da li na to
Izvor radosti sustiže,
Kao blago rumene bujice,
A tuga nestaje -
Nose je ptice.

[pitalica]

NE,JA TE TAKO VATRENO NE LJUBIM

Ne, ja te tako vatreno ne ljubim,
Lepota tvoja ne blista za mene;
U tebi svoje prošle patnje ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.

U času dok te zadivljeno gledam,
S očima tvojim kad svoj pogled spojim,
Tajanstvenom se razgovoru predam,
Ali ne s tobom,već sa srcem svojim.

Ja s dragom zborim, koje više nema,
na tvome licu tražim crte njene,
u ustima ti - usta davno nema,
u očima ti - sjaj ugasle žene.

[/color]
Mihail Ljermontov

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

Dorucak

Sipao je kafu
U šolju
Dolio mleko
U šolju sa kafom
Promešao
Kašičicom
Popio belu kafu
I spustio šolju
Ne govoreći ništa
Zapalio
Cigaretu
Pravio kolute
Dima
Otresao pepeo
U pepeljaru
Ne govoreći mi ništa
Ne gledajući me
Digao se
Stavio šešir
Na glavu
Obukao
Kišni mantil
Jer je padala kiša
I izašao
Na kišu
Bez reči
Bez pogleda
A ja sam
Zarila glavu u ruke
I plakala.

Žak Prever

[/color]

[pitalica]

Jeste, dođu meni moje lude bubice,
jeste salete me neke puste ulice,
al' zato ćeš ti, kao stara kučka,
skapati jednom posle dobrog ručka.

Jeste, pošašave katkad moji damari,
jeste, spopadnu me užasi i darmari,
al' ti si za mene pročitana knjiga
i ko te sad čita, baš je mene briga.

Jeste, mnogi pamte moje p'jane zore,
jeste, o meni se priča sve najgore,
al' tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka.

Jeste, mene će anđeli od prakse,
po nalogu zvezda, zauvek da uhapse,
al' tvoje srce biva sve lihtije
i život ti se menja u pihtije.

Jeste, jesam širio laži kao gubu,
jesu mene mrtvog videli u klubu,
al' kao i uvek, kad god sam to hteo,
čim je osvanulo ja sam oživeo.

Sad u šumskoj kući, zbratimljen sa šumom,
poručujem trista čajeva sa rumom,
al' to je samo slučajno (onako),
jeste, to je zato da ne bih zaplako.

I moram ti reći, već skrenulim umom,
dobra stvar su ti čajevi s' rumom.
Još da si ti tu, zveri moja davna,
bila bi to čajanka nepojmljiva, slavna!

Brana Petrović

[mhm a-ha oh,yeah da -da]

Svakidasnja jadikovka

Kako je teško biti slab,
kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!

I biti slab, i nemocan,
i sam bez igdje ikoga,
i nemiran, i ocajan.

I gaziti po cestama,
i biti gažen u blatu,
bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa,
što sijaše nad kolijevkom,
sa dugama i varkama.

O Bože, Bože, sjeti se
svih obecanja blistavih
što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se
i ljubav, i pobjede
i lovora, i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje
dolinom svijeta turobnom
po trnju i po kamenju,

od nemila do nedraga,
i noge su mu krvave,
i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,
i duša mu je žalosna
i on je sam i napušten.

I nema sestre ni brata,
i nema oca ni majke,
i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga
do igle draca u srcu
i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje
pod zatvorenom plaveti,
pred zamracenom pucinom,

i komu da se potuži?
Ta njega niko ne sluša,
ni braca koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja rijec
i tijesno joj je u grlu,
i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomaca
i dužan sam je viknuti,
ili cu glavnjom planuti.

Pa nek sam krijes na brdima,
pa nek sam dah u plamenu,
kad nisam krik sa krovova!

O Bože, tek da dovrši
pecalno ovo lutanje
pod svodom koji ne cuje.

Jer meni treba mocna rijec,
jer meni treba odgovor,
i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina,
mracan je kalež otrova,
ja vapim žarki ilinstak.

Jer mi je mucno biti slab,
jer mi je mucno biti sam
kad bih mogao biti jak,
kad bih mogao biti drag
no mucno je, najmucnije
biti vec star, a tako mlad!

[/color]

[pitalica]

Pre igre

Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se na drugo oko

Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra

[/color]

Vasko Popa