LEPE PRIČE

[pitalica]

OGLEDALA

   Htela je da vidi svoju veliku lepotu, ali nije bilo ogledala na svetu. Tada reče svome dragom: Otvori mi tvoje velike zenice da vidim svoju lepotu.
   Velike zenice čoveka koji ljubi otvoriše svoja sjajna ogledala. Žena izvadi iz svoje kose cveće i čiode, ogrnu se vlasima kao senkom, i zaklikta od radosti.
   I poče da igra kao plamen, kao zraci, kao senke, kao žito, kao talasi, kao zmije, kao mačke, kao noćne sablasti.
   I u toj radosnoj i divljoj igri, ona razbi ogledala. A kada je razbila ta ogledala, nije više znala kakva je, je li lepa ili je ružna. Jer je u pomračenju tih ogledala nestala i ona sama.

Jovan Dučić

[pitalica]

Pismo

Poslednjih godina sam živela tako drugačije, tako surovo, tako zaleđeno, sad samo sležem ramenima i začudjeno dižem obrve, jesam li to ja?
Biću ravna samoj sebi u ljubavi onog ko me izabere izmedju svih bića, prošlih, sadašnjih, budućih, muškaraca i žena; iz vode, iz vatre, iz vazduha, iz zemlje, iz neba. I još -  ima i drugih planeta.
Ja vam govorim  o spajanju sa mojim unutrašnjim trčanjem, mogu da usporim. U Vašem pismu postoje reči koje miluju moje srce: reči dlanovi.
Kad pokušavam da živim osećam se kao jadna mala švalja koja nikad neće moći da napravi lepu stvar zato što joj sve ispada iz ruku i koja, pošto je sve odbacila: krpice, makaze, konac, počinje da peva. A napolju pada večita kiša.
Mili! Na stranu nežnosti, ljubaznosti, milovanja, deminutivi – Vi ste mi dragi. Ali, više nemam vazduha koji bih udahnula kada sam s Vama.
Nije dovoljno što Vas nikad nisam videla i nisam čula, potrebno je još da... glas što ne čuh – umukne. I posle kažu da ja izmišljam ljude!
Ukrali ste mi čitave tri nedelje života. Mogli ste da ih dobijete na poklon od mene. A sada – ukrali ste ih i bacili, ni Vama ni ljudima.
A kad me Bog na Strašnom sudu upita: ''Odakle takva mržnja?'', odgovoriću: ''Mora biti da sam mnogo volela.''
Prestala sam da Vas volim. Nisam. Vi se niste promenili i nisam se promenila ja. Promenila se samo moja bolna usresređenost na Vas. Vi niste prestali  da postojite za mene, već sam ja prestala da postojim sa Vama. Moj čas sa Vama je završen. Preostaje večnost sa Vama. Postoje osim strasti još i prostori. Naš se susret nalazi u prostorima.
Mili moj, ja već sve znam – od mene ka tebi – ali za mnogo štošta još je prerano. Nešto u tebi tek treba da se privikne na mene.
Do sad se nije pojavio pametan čovek koji bi mi rekao: Menjam te za stihiju: mnoštvo je bezlično. Menjam te za sopstvenu krv.
Ja nemam čoveka kome bih mogla da dodjem uveče i zbacim sa ramena dan...
Poznajem te kao sebe samu. Što dalje od mene to dublje u mene... Ja ne živim u sebi, već van sebe. Ja ne živim u svojim ustima i ko me ljubi ne dodiruje mene.


Marina Cvetajeva

[pitalica]

DOSETLJIVI STARAC 

Kako dozvati policiju ako ste stari i niste baš pokretni?   

Pa, evo, kako je to rešio stari gospodin Džordž iz Vankuvera:
Gospodin Džordž se, sa suprugom, spremao na spavanje, kada mu ona reče da se u dvorištu, u ostavi sa alatom, na čas upalilo svetlo. Gospodin Džordž izađe na stražnja vrat kuće i spazi dve osobe kako žurno iznose stvari iz garaže. Vrati se u kuću, telefonom pozove policiju i prijavi pljačku.
- Kažete da je neko ušao u vaše dvoriše? – upita dežurni policajac.
- Kažem da mi neki ljudi iz ostave i garaže kradu alat i stvari! – odgovori on.
Policajac mu umirujuće odgovori:
- Trenutno su nam sve jedinice zauzete. Zatvorite se u kuću, a mi ćemo nekoga poslati čim bide slobodnih.
-OK, - reče gospodin Džordž, prekine vezu, pručeka 30 sekundi i ponovo pozove policiju.
- Dobro vam veče. Ja sam pre par minuta prijavio pljačku... Ne treba da brinete za to... ubio sam ih... Laku noć.
Za par minuta tri policijska automobila, ekipa snajperista, helikopter, dva vatrogasna auta i hitna pomoć nađoše se pred kućom gospodina Džordža i naravno, uhvatiše lopove u sred pljačke.
Jedan policajac se uzrujano obrati starcu:
- Mislili smo da ste ih ubili...
Gospodin Džordž odgovori:
- A ja sam mislio da nemate nikog slobodnog da pošaljete...


Naravoučenije:
Ako su stari ne znači da su nesposobni.

[pitalica]

SLUČAJEVI

Jednom se Orlov prejeo papule i umro. A Krilov je saznao za to i takođe umro. A Spiridonov je umro sam od sebe. A Spiridonovljeva žena je pala s kredenca, pa i ona umrla. A Spiridonovljeva deca podavila se u veštačkom jezeru. A baba Spiridonova se propila i završila na ulici. A Mihajlov je prestao da se češlja i dobio šugu. A Kruglov je nacrtao damu sa bičem i poludeo. A Perehrestov je telegrafski dobio četiri stotine rubalja i toliko se uzoholio da su ga najurili iz službe.
Sve dobri ljudi, ali im se nije dalo.

Danil Harms

[pitalica]

TEGLA OD KISELIH KRASTAVACA I KAFA

Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24h na dan nije dovovljno, setite se tegle od kiselih krastavaca i kafe.

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio je lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.

Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor izmedju loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.

Sledeća kutija koju je profesor uzeo bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.

Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.

"Sada!", rekao je profesor, dok je smeh zamirao, "hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strašno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su ostale stvari koje su važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom nema mesta za kamenčiće i teniske loptice. Isto važi u životu.

Ako potrošite sve svoje vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se s decom. Nadjite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak."

Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa. Profesor se nasmejao. "Drago mi je da ste to pitali. Nju sipam, da bih vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem."

[pitalica]

ATEISTA U ŠUMI

Ateista je šetao šumom i razmišljao:
- Kako je veličanstveno drveće! Kako su moćne reke! Kako su divne životinje!
U žbunju iza njega začulo se šuštanje. Ateista se okrenu i ugleda ogromnog grizlija kako ide prema njemu. Potrčao je koliko ga noge nose. Osvrtao se preko ramena, a medved je bio sve bliže i bliži. U panici se saplete i pade. Pokuša da ustane, ali vide da je medved iznad njega i pruža se da ga dohvati šapom.
U tom trenutku ateista uzviknu: ''O, Bože!''
... Vreme se zaustavi. Medved se ukoči. Tišina zavlada šumom...
Čovek bi osvetljen nekom blistavom svetlošću, a sa neba se začu glas:
- Ti poričeš moje postojanje sve ove godine, učiš druge da ja ne postojim, čak i stvaranje sveta pripisuješ nekom kosmičkom slučaju. Da li od mene očekuješ da ti sada pomognem u nevolji? Treba li, od sada, da te računam kao vernika?
Ateista pogleda u blistavu svetlost i reče:
- Zaista bi bilo licemerno s moje strane, da sad, iznenada, zahtevam od tebe da me tretiraš kao hrišćanina. Ali možda bi mogao da hrišćaninom učiniš medveda!
- U redu! – reče glas.
... Svetlost nestade... Zvuci u šumi ponovo oživeše... Medved spusti svoju desnu šapu, prinese je levoj, pogne glavu kao u molitvi i razgovetno progovori:
- ''Bože, blagoslovi ovu hranu koju mi pružaš danas kroz našeg Gospoda Isusa Hrista. Amin!''

[pitalica]

PRIČA O LEPTIRU

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.
Onda je leptir stao.
Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru.
Leptir je s lakoćom izašao.
Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.
Međutim ništa se nije dogodilo.
Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.
Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.
Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti.

narodna priča

[pitalica]

BIT ŽIVOTA

Neka se zna da nismo oduvijek nesretni: ima čas kad ljubav i život postanu jedno.
U crnom kamenu može se pročitati san zemlje. U kapi kiše na listu mrke smokve svečanost ljeta trajala bi stoljeća i sunce nikad ne bi silazilo iza golih smežuranih brda. U jednom jedinom imenu kao u staroj molitvi skriva se neveseli i mirni smisao svijeta. S njegovim blijedenjem i mir je zašao, srce ga ne može graditi iznova. I misao je nemoćna da ga traži u mržnji stvari što jedna drugu poriču. Vrijeme, zašto puštaš da te mjerimo našim čelom koje je prestalo žudjeti. Ljubavi, i tebe smo izmjerili lažnom mjerom poljuljanog svijeta.

Vesna Parun

[pitalica]

                                                                                          JESEN

Kasno jesenje, to su oblaci i oblaci i oblaci, beskrajni i niski, iz kojih se ne zna kada će ponovo kiša, koja tek što je prestala, a izvesno je jedino to da od njih nema plavetnoga neba i jarkoga sunca. Sve je tmulo, sinje, vidike je progutala tmurna izmaglica tonje, a naokolne stvari i bića imaju smekšane, smekšane i razlivene, zamućene obrise, lelujave i pogružene. Ni glas neke 'tice, preostale iz leta, nije bistar i zvonak, nego zaglušen vlagom i maglom, zatavnjen strahom od dolazećih kiša u severcu i mraznoga fijuka prolaznosti u inju i ledu večnosti smrti.
Ni misao u čoveka nije izoštrena, jasna i prodorna. Ne rasvetljava ona ni dan pod nebom, a još manje nebo u čovekovoj duši. Kao da se i ona priprema za neko gluvo zimnje zasnuće, u kojem će spavati bez snova, mrtvo. Dremež posvaja čitavo biće: kao da bi da usni i sama srž u kostima, baš onako kako je već zasnula srčika u biljaka.
Čovek kunja.
Čitav svet i vas život u kasnom jesenju postaju tek san nekog zasnulog višnjeg spavača kome se prisniva život i svet u zasnuću bez snova.
I to lišće što, bez vriska, bešumno kaplje s mokrih grana, kao da kaplje s onamošnjeg nekog sveta: smeđ njegova bakra osmuđena je vatrama onamošnjeg pakla, u koji ćemo se i mi, jednom, smeče i bešumno otkinuti.
Ko hoće u kasno jesenje da bude vedar, mora iskopati neko nebo u sebi, i sunce u njemu, pa tek onda, njime iznutra rasvetljen, krenuti po samim sobom rasvetljenim stazama u dan.
Kasna jesen, to nije zbir i talog tek jednog jedinog, nedavno minulog leta, nego, čini se, čitavih vekova.
Svet je u kasnu jesen prepotopski star, pa se učini da mu nema niti može biti oprolećenja.


Boško Ivkov

[pitalica]

USPOMENA

Pod trepavicama zalutala suza, bol i jecaj u osmehu prespavala, pa se u sreći izlila. Nekada sam imala samo nebo, ti si mi darovao zvezdane želje, od ono malo reči ispevao balade. Učio si me da oblake u komadiće razbijam, da ih ljubim, da u boje uranjam, u svitanje da nestajem i da ti se vraćam promrzla, toplih ruku i usana, uzavrele krvi. Budio si me pre svitanja: pod obrvama ti se od čednih misli iskrile oči, zvonilo nam u venama malo mora, jato želja a sunce nam mazilo kožu. Mi smo u predvečerja raskopčavali košulje, drhtavim prstima slikali lepote po mrkoj koži, brojali peščana zrna posivele plaže i uvek iznova, otkrivenim putevima tražili tajne. Mi smo znali u zenitu sunca radost rasplakati, razum zamrsiti. Mi smo mogli visine prestići pa ravnicom seme sna sejati. Mi i danas znamo srećni postojati.