Poezija - znana i neznana

[pitalica]

   NACRTAJ NAM REKU

   Ne budi me...
   Hoću da vidim vetar
   kako ti se s ramenima bori
   i pada u moju kosu, bez moći.
   Hoću da mi se čelo
   tvom poljupcu nada,
   kada već živim tamo
   gde ti ne možeš doći.

   Pa sanjaj;
   obiđi nekad zoru
   i svetlost dosadnih sati
   prisloni dlan uz okna -
   mutna do dugih kiša.
   Ili ukradi brod moru
   kad se ponoć utiša!

   I nacrtaj nam neku reku,
   bez talasa i gneva,
   što zvezde padaju
   u njeno krilo.
   Da čujem, opet, glas tvoju
   i slobodu, o kojoj pevaš.
   Da poverujem da je sve bilo.

   Pisala sam ti već o suncu
   o nedaćama koje me lome,
   o uzaludnom hodu traganja...
   Još ti nisam pisala samo
   da nigde snovi nisu plavi,
   kao na ramenu tvom -
   kad se sanja.

[pitalica]

JAKOB I RAKELA

Sedam je godina Jakob pastir bio
Labanu, ocu brdjanke divne Rakele;
Ne ocu, već njoj je služio dane cele
I samo nju je kao nagradu htio.

S nadom u dan jedini tekli su dani i sati,
Čim pogleda je, srećniji je od sviju;
Ali se otac njezin lukavstva lati,
Mesto Rakele dao mu je Liju.

Videvši tužan pastir kako je varkom
Obmanut tako pastiricu svoju izgubio,
Kao da je nije zaslužio dvorbom žarkom,

Sedam godina novih produžio je zadatak,
Rekavši: ''Služiću dalje, ako ne bude bio
Za tako dugu ljubav život tako kratak.''

Luis De Kamoes
(Tema iz Biblije, opisano u knjizi Anite Dajamant ''Crveni šator''.)

[pitalica]

REČ UTEHE

Gladnome pružite samo komad hleba,
slepom poklonite svetlosti sa neba,
meni reč utehe -
samo to mi treba.

Pokojnicima upalite sveće,
zaljubljenima poklonite cveće,
meni reč utehe -
za život bez sreće.

Uplakanom osmeh da ne plače više,
veseljaku muzika neka svira tiše,
meni reč utehe -
da patnju izbriše.

Za pijanca miris penušavog vina,
bogomoljcu Boga skinite s visina,
meni reč utehe-
ko plač violina.

Grešniku oproštaj kad za njega moli,
okrutnome ljubav, on treba da voli,
meni reč utehe -
za dan što me boli.

[eko-eny]

***

Kiše od juče, magle sive
Travom se bare zelena
Tuguju napuštene njive
Cveće vene li, vene

Po ulicama blatnim lutam
Jesenji dan basmislen čili
U svakom licu duž svog puta
Želim da nađem lik tvoj mili

Ti tajnovita i sve lepša
Gledaš u maglu smerno
O za tebe je samo sreća naša
I srce moje verno

I ako smrt uz Boćju volju
Sklopi ti snene oči
Kunem se da po čistom polju
Ko sen ć s tobom poći

Sergej Jesenjin

[eko-eny]

LJUBAV

Mojoj misli na tebe nežnoj i smernoj
ne znam uzroka, ni časa začetka,
ona je kao zaručnički prsten na ruci verenoj
kružna: nema ni kraja, ni početka.

U mom srcu svemoćna je ova misao,
ona zbilje pretvara u čarolije,
svemu što biva, daje draž i smisao,
zbog nje moj osmeh sine, suza se prolije.

Zbog nje moje oči bivaju lepšim, snovi boljima,
na moj život blago pada odsjaj njen
kao po umornim putima i poljima
mirisna večernja sen.



D. Maksimović

[pitalica]

VOLIM TE
(odlomak)

Dolazi proleće i jednu pravu damu
Niko ne može zamisliti bez pudlice
Stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
Jer ne znam put – krijem se u tvojoj senci
Ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
Svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te

Što vide slepi ne vide zaljubljeni
Pokvareni andjele o sneže u avgustu
Moje su ruke ostale oko tebe kao obruč
Ljubomoran na vazdušni pritisak i vodu
Ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
Odavno već svojim očima ne verujem
Volim te

Matija Bećković

[pitalica]

GDE JE MARIJA

Ko zna gde je sada
moja Marija?

Ima jedna livada
zelena
i potok.
U potoku se možda ogleda.

Ko zna gde je Marija?

Raskršće seosko.
Noć je. Šumi leska.
Stoji bela od meseca
i zvezda.

Marija!
Kad bi znala
noć moju bez zvezda,
da li bi bar
jednu suzu pustila?

Bar jednu suzu, Marija!

Branko V.Radičević

[pitalica]

Posle sna
ni ti, ni ja,
nećemo imati novi trag tuge.
Samo će ostati pesme duge
o putu
na koji nećemo poći.

Noćas još jedna senka korača
preko očiju mojih
i preko sati -
da prodje tama preko plača
i možda, da nam žar vrati.

U povratku bi nas
čekale ptice,
zalazak sunca kroz listanje
stabala starih
i ko zna kakvi još soneti...
Zato ti neću
tražiti ruku
(da te ne seti)
i da nam praznik ne pokvari.

[pitalica]

NIKAD VIŠE

Milo stvorenje koje si sad sena
Mili pepeo samo uspomena
A ta je sena i ta uspomena
Moj jedini život i jedina žena.

Ti malo rušče – ceo svet bih dao
Kad bih te samo jednom ugledao
Kako ideš kući u naručju s cvećem
(A ja te s prozora gledam – i ne trepćem).

Matija Bećković

[pitalica]

JEDNOJ PROLAZNICI

Ulica je zaglušna urlala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvog bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove izvezene;

Hitra, otmena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grču osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja...a zatim noć! – Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u večnosti ponovo sresti?

Drugde, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
Ti koju mogah voleti, ti koja si to znala!

Bodler